Start My Love Story Vaša nova istinita priča: “Vojvođanin”

Vaša nova istinita priča: “Vojvođanin”

SHARE

my love story

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Pre 3 meseca sam upoznala ”drugaricu” Ivanu iz Novog Sada na Zmajevim dečjim igrama. Sigurno se pitate šta devojka iz Šapca radi na tako dalekom klinačkom događaju. E, pa za to je zadužena moja mlađa sestra koja bi moje naterala da odem i do Londona. Kamo sreće da to i uradi jer se tamo nalazi 1D i u njemu Liam Pejn. Nazad na priču. Otišli smo tamo i dosađivala sam moje da bi mi dali pare da odem u mek da im ne smetam. Naravno, tako je i bilo. Sela sam i maltene blejela u jedan sto, dva stola od mene, gde je sedela grupa momaka i jedna devojka. Krenula sam prema toaletu i prošla pored njih. Dok sam prala ruke ušla je ta devojka unutra. Prala je ruke do mene. Čula sam da je slušala neku pank muziku, a posle sam ukapirala da je to bio Green Day. Imala je ljubičasto ofarbane krajeve. Jedna žena je potom izašla iz kabine i nosila tigraste helanke. Žena je imala oko 45 godina i bila je više nego punačka. Obe smo se zakikotale. Krenule smo malo da komentarišemo. Upitala me je kasnije zašto sedim sama. Odgovorila sam joj. Rekla je da ako hoću, mogu da sednem kod nje za sto. Rekla sam joj:

– Ne znam šta bi tvoje društvo reklo na to.
– Misliš na one klipane? A oni bi za mene sve uradili. Kada bi im rekla da trče goli po Novom Sadu, uradili bi. Opušteno, nema niko stran.
– Može onda.

Izašle smo iz toaleta i momci su odmah primetili da Ivana ima društvo. Glumili su neke mangupe. Bilo mi je u početku neugodno. Onda me je jedan od njih, Božidar, upitao za koga navijam. Rekao je da mu ličim na deliju.

– Nadam se da ne grešim, ali izgledaš mi kao zvezdin huligan!
– Nije samo da izgledam, nego I jesam!
– I ja! Našli smo temu sa kojom ću da te malo oslobodim pošto si zatvorena.

Pogledao me je nekakvim osmehom, kao da je pokušao da ostavi utisak mangupa. I jeste. Ostavio je. Ostali su vise pričali o koncertu na koji trebaju da idu, dok smo Boža i ja pričali o zvezdi, mada se na toj temi nismo dugo zadržali. Otišli smo do parkića. Skroz sam zaboravila da sam kilometrima udaljena od svog grada, tj. zaboravila sam da sam ovde sa roditeljima pa sam otišla a da im se ni ne javim. Bili smo u parkiću a momci su radili sve što bi Ivana rekla, baš sve, kao što mi je to bila ispričala u WC-u. Smešno je, ali kul. Ja sam se zagledala u Božu, a i on u mene. Ivana je sa ostatkom otišla. Telefon mi je bio isključen. Boža i ja smo potpuno zaboravili da smo sa različitim osobama došli ovde, i ponašali se da smo samo nas dvoje od početka bili sami. Otisli smo do neke tamo ulice, kod dečije bolnice. Padao je mrak a moj telefon je i dalje bio isključen. Zalazilo je sunce. Neka bubica mi je upala u oko. Pustila sam suzu iz tog oka, a Boža je to odmah opazio, kao da je samo gledao u moje oči. Obrisao mi je suzu i pogledao da vidi da li je tu ta bubica. Pocrvenela sam se kao crvena paprika. Srce mi je zalupalo kao da će mi pozliti. Pa, malo mi i jeste maltene pozlilo. Zavrtelo mi se u glavi dovoljno da napravim par nestabilnih koraka. Boža me ja pridržao i zatim seo na klupu i spustio mi glavu na njegovo krilo.Stavio je svoj nos uz moj u zatim me i poljubio. Sasvim neočekivano! Toliko neočekivano da sam zaboravila da dišem. Bukvalno! On je to primetio i našalio se na to:

– Ostavio sam te bez daha? Ha?

Nasmešila sam se, i onda setila mojih roditelja. Uključila sam mobilni i videla 67 propuštenih poziva! Otrčala sam sa Božom do centra, ali nikoga nije bilo. Okrenula sam moje roditelje ali se oni nisu javljali. Baš divno. Prvo se ja nisam javljala, a sada ni oni. Jako sam se uspaničila, ali je Boža bio sa mnom. Jaoj, Boža! Šta ako moji naiđu i vide me sa njim? Gotova sam! Da bih se smirila, otišla sam do parka i videla kako Ivana priča sa mojima. Rekla sam Boži da ostane tu. Odjurila sam do njih i ni 5 ni 6, dobila sam šamar od tate. Ivana se nasmešila. Prava zmija. Ne znam je ni 4 sata a uspela je da mi napakosti kao niko do sada. Baš me zanima šta je to pričala mojima. Mada, tata bi mi opalio šamar ionako. Nisam se suzdržala a da joj ne vratim. Udarila sam je pesnicom po licu kako to prave delije i rade. Ali nisam očekivala da ću joj raskrvariti nos. Uplašila sam se da joj nisam slomila nos. Ona se samo okrenula i otrčala, kao i oni momci za njom. Bože nije bilo.

Sela sam u auto. Krenuli smo nazad. Za Šabac. Na semaforu sam ugledala neku devojku sa ljubičastim krajevima. Bila je to Ivana. Ljubila se sa nekim. Bio je to Boža. Nakon toga, jedino što mi je ostalo je bilo da se tešim, da ja nisam za Vojvodinu, da je meni mesto dole u Srbiji. Da su mi ova dva Vojvođana danas jako dovela u zabludu. Znam da nisu takvi svi. Poznajem ja puno Vojvođana, svi su super, ali gde baš danas da naletim na ovakve, gde baš u ovakvog da se zaljubim. Najgore je to što nisam imala samo simpatije prema njemu, nego sam se zaista zaljubila. Možda je čak i ovako bolje. Nismo razmenili brojeve, ne znamo međusobno ni naša prezimena, ništa! Ovako bih mislila o njmu, razmišljala bih naš sledeći susret, svašta još. Ovako znam da se ne vredi nadati jer kako god okrenuli, ne bi išlo.

Milica

OSTAVI KOMENTAR