Start My Love Story Vaša nova istinita priča: “Verujem u sebe, verujem u nas”

Vaša nova istinita priča: “Verujem u sebe, verujem u nas”

SHARE

3301-400

Samo što je pocela jesen, škola i ostale obaveze, otišla sam sa folklornom grupom u Prag, grad koji me vezuje za jednu osobu, koju nikad neću zaboraviti.
Dok sam pakovala stvari razmišljala sam o tome šta ćemo tamo raditi, u glavi sam imala samo folklor, nastupe i treninge, nisam ni sanjala da će samo jedna osoba to putovanje pretvoriti u putovanje iz snova.

U 21:00 h- ulazimo u autobus, ne obraćajući pažnju na ljude koji idu sa nama. Ostavljam stvari i sedam pored najbolje drugarice. Da li postoji nesto lepše, najbolja drugarica, folklor, Prag i uz sve to i najbolje društvo, osećala sam se predivno, bila sam presrećna. Osvrnula sam se oko sebe da vidim koga sve ima u busu, a onda… ugledala sam te predivne plave oči, koje sam pre par dana videla u školi i nisu mi izlazile iz glave danima. U tom trenutku imala sam utisak da se vreme zaustavilo.
Krenuli smo, napokon.. Želela sam da me primeti, da nekako skrenem njegovu pažnju na sebe… krenula sam da se javim drugarici iz razreda, ali baš kada sam prolazila pored njega, autobus je zakočio i ja sam ga slučajno udarila. Prošla sam kao da se ništa nije desilo, a htela sam da propadnem u zemlju. Pozdravila sam  se sa drugaricom i krenula sam na svoje mesto, morala sam ponovo da prodjem pored njega. I opet ista priča, kada sam prolazila pored njega, autobus je zakočio i ja sam ga laktom udarila u ono divno plavo oko. Bilo mi je jako neprijatno, pa sam se okrenula i izvinula. Kada sam došla na mesto, ispričala sam drugarici šta se desilo, nisam mogla da verujem, izgledalo je kao da je to sve bila sudbina, kao da je neko isplanirao da bus zakoči baš u trenutku kada sam bila pored njega i to dva puta. U tom trenutku dolazi naš koreograf i kaže da odem da se lepo izvinim. Izvinjavala sam se više puta, ali me nisu ostavili na miru dok ga nisam poljubila. Upoznali smo se i sve je krenulo da se dešava kao u bajci. Nismo se razdvajali. Znali smo se samo desetak sati, a imali smo utisak da se znamo par godina. Svi su videli da se nešto izmedju nas dešava, osim nas. Mislila sam da sanjam.
Oko 17:30 smo stigli na odredjeno mesto. Ali je onda sve krenulo naopako, nismo dobili sobe na vreme, ali je to nama bilo zanimljivo, smejali smo se tome.
Tek oko 22:35 h dobili smo sobe, bilo je po nas desetoro snešteno u svakoj sobi, a samo je ON bio u drugom hotelu, koji je od mog bio udaljen ‘’samo’’ 5 kilometara. Naravno da smo i za to našli rešenje, bili smo zajedno kad god smo mogli, za vreme nastupa, za vreme ručka. Tih par dana provedenih sa njim ću večno pamtiti.
Tog, 29. septembar, našeg predposlednji dan u Pragu, šetala sam sa njim i njegovim rodjenim bratom. Otišli smo u moju sobu, a tamo nije bilo nikoga. Pošto je njegov brat primetio da izmedju nas ima nečega, polako je izašao iz sobe i ostavio nas same. Leptirići u mom stomaku su se kretali 200 na sat. A onda je on počeo da me zadirkuje, kao i uvek… da bih mu vratila zagolicala sam ga. Smejali smo se i u jednom trenutku stali. A onda, onda se desilo ono što su svi znali pre nas, poljubili smo se. Bila sam presrećna, nisam mogla da verujem sta mi se dešava.
Nažalost, sve je kratko trajalo, morao je da se vrati u hotel. Meni je sutradan bio rodjendan.
Uveče je počela kiša, mislila sam da nema šanse da dodje, bilo mi je jako žao što neće biti tu za moj rodjendan. Sedela sam u sobi sa društvom, već je prošla ponoć, kada se on pojavio na vratima, mokar, i pozvao me je da izadjem napolje. Bio mi je to najlepši poklon do sada, bilo mi je dovoljno samo da je on tu. Rekao mi je da želi da mi ovo bude najlepši rodjendan.. I bio je, on ga je učinio posebnim. Tog dana smo kretali kući, sedeli smo zajedno. Bilo mi je dovoljno samo što je tu, pored mene. Ali tu nije kraj. Kada samo stigli kući, saznali smo da za nedelju dana idemo u Rumuniju, na još jedan festival. Bili smo zajedno sve vreme. Bilo je predivno. Naša priča se nastavila još tri meseca. Nažalost, morao je da dodje kraj, iz nekih nepoznatih razloga i meni i njemu, ali ne predajem se, možda je to samo mala pauza. Ta ljubav je jaka, naša priča je neverovatna i ne zaslužuje tužan kraj. Verujem u sebe, verujem u nas. 🙂

 

OSTAVI KOMENTAR