Start My Love Story Vaša nova istinita priča: Uspomene je teško izbrisati

Vaša nova istinita priča: Uspomene je teško izbrisati

SHARE

my love story1

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

– Hej,stani! – zaustavio me je uhvativši me za ruku i povukavši me unazad. Okrenula sam se, glumeći iznenađenost. Susrela sam se sa njegovim krupnim smeđim očima i na trenutak sam se zbunila.

– Hej, Dejo, otkud ti? – upitala sam.

– Zar me stvarno nisi primetila? – uzvratio je pitanjem.

– Nisam, stvarno. Zapravo, žurim, pa ne obraćam mnogo pažnju na ljude oko sebe.

Nježan osmeh mu je preletio preko lica. – Opet negde žuriš, ha? Nisi se nimalo promenila! Nikad nigde nisi stizala na vreme.

I ja sam se nasmešila. – Da, da… Baš je lepo što te vidim, ali stvarno žurim, pa…

Namrštio se. – Gde toliko žuriš?

– Njegoš me čeka – odgovorila sam.

Čudan izraz mu se pojavio na licu, ali mu je odmah zatim šeretski osmeh zaigrao na licu. – Znači istina je, ha? Stvarno, Kaćo, muvaš se sa mojim drugom, a ništa ne pričaš! Pa zar nismo uvek sve govorili jedno drugom?

Zbunjeno sam protrljala koren nosa, pokušavajući da smislim neki izgovor. – Pa,sam si rekao, nismo se dugo videli.

– I opet ne možeš da odvojiš ni 5 minuta za starog dobrog druga? – odmahnuo je glavom neodobravajući. – Zar me više ne voliš?

Srce mi je poskočilo. Pogledala sam ga, pokušavajući da nađem neko skriveno značenje tih reči. Ali njegov izraz lica se nije menjao. Njegov poznati osmeh, rupice na obrazima, izraz lica kojim je sakrivao sve.

Ali oboje smo znali koliko je to pitanje dvosmisleno.

Prošlo je toliko meseci otkako sam skupila hrabrosti i priznala mu da mi se sviđa. Dugo mi je trebalo da to uradim. Otkako sam ga upoznala, bila sam očarana njegovim glasom, osmehom, živela sam za njegovo društvo, njegove zagrljaje… Kada sam shvatila da to više nije drugarstvo, pokušala sam da se distanciram od njega, nisam željela da upropastim divno prijateljstvo koje smo imali. Ali nedostajao mi je i nije prošlo dugo kad sam prestala sa tim glupim izbjegavanjem.

I onda sam mu sve priznala, na tako glup i smotan način. Iznenadila sam ga, nije to očekivao. I sama sam znala da me nije volio na isti način kao ja njega, pa opet, nečemu sam se nadala.

– Jako mi je drago što si mi to priznala – odgovorio mi je tad. – Ali trenutno ne mogu ništa na to da ti odgovorim. Daj mi malo vremena da razmislim, važi? Pa ćemo izaći i o tome fino popričati, a do tad ćemo ostaviti sve ovako kako jeste, može?

I nikad nismo izašli i o tome popričali. Istina, narednih dana je bio divan prema meni, nježniji nego ikada prije. Bila sam na sto sedmom nebu. A onda se to promenilo. Našao je novu curu i naš razgovor je bio potpuno zaboravljen. Ipak, razumela sam da mu se ne sviđam i da ne treba to da mu zamerim, ne možemo naterati nekoga da nas voli protiv svoje volje. Tako da smo ostali drugovi još neko vreme. Sve dok nisam čula priče kako sam ja njega smarala za vezu, kako sam bila naporna i slično. Ali sve te priče nisu bile tačne. Jer, ja mu nikada više ništa nisam rekla o svojim osećanjima.

Ko je mogao izmisliti te priče? Samo on, jer je sam on znao za ono što osećam. I kada sam počela da ga izbegavam, nije pokazao ni znaka da mu je stalo. Toliko puta sam prošla pored njega ne pozdravivši ga, a i on je okretao glavu, praveći se da me ne vidi. Bilo mi je krivo, jer sam ignorisanjem pokušavala da mu stavim do znanja da sam ljuta, ali on je samo meni stavljao do znanja da mu nije stalo čak ni do našeg prijateljstva. Zato me je veoma iznenadilo što me je sada zaustavio.

Namrštio se, vidjevši da nemam nameru da mu odgovorim. – Izbegavaš me? – upitao je.

Nasmijala sam se. Odgovor je bio tako očit, a opet, on se pravio da ga ne zna.

– Naravno da ne! – odgovorila sam svojim najvedrijim osmehom, udarajući ga drugarski u rame. – I naravno da volim jednog od svojih najboljih drugova, zar uopšte sumnjaš?

Nasmijao se, vedrije. Svaki put kada bi se osmehnuo, moja odlučnost bi se poljuljala i kroz glavu bi mi prošlo da možda nije sve tako kako se čini. Prestani, Kaćo. Da mu je imalo stalo, ne bi čekao ovoliko dugo da popriča sa tobom.

– Moram da idem, sad stvarno. Njegoš me čeka – pokušala sam da se izvučem, koristeći Njegoša kao izgovor. Ali lagala sam i on je to znao. Da, trebalo je da se nađem sa Njegošem, ali tek za pola sata, tako da sam još imala vremena. Oduvek sam kasnila, ali Njegoš me je potpuno promenio. Bio je jedina osoba u mom životu, posle Dejana, koja je izazivala ludačko lupanje mog srca kad god bih ga videla. Upoznala sam ga u internet caffe-u. Bio je jedan od onih povučenih momaka koji uglavnom vreme provode igrajući igrice sa drugovima. Odmah smo započeli priču, na ogromno čuđenje njegovih drugova. Kasnije sam saznala da ih je iznenadilo to kako je lako vodio razgovor sa mnom, budući da je uvek bio jako povučen i nikad nije pokazivao svoja osećanja. Potpuno drugačiji od pričljivog i nježnog Dejana.

Ali, ja sam uspela da ga osvojim, kako je rekao, pa je polako počeo da mi se otvara i govori svoje tajne. Vremenom sam shvatila da sam se zaljubila, a činilo se da i on nije ravnodušan. I dalje je bio jako povučen, pa je sve sporo napredovalo, ali bila sam jako sretna kad me je pozvao da izađemo, samo nas dvoje. Verovatno sam zbog toga toliko poranila.

I on je znao za priče o meni i Dejanu, pošto je mnogo vremena provodio upravo sa njim. Ali nikad nije verovao u glasine. Verovao je samo u ono što sam vidi ili čuje.

– Baš ti se sviđa, zar ne? – iznenadio me je Dejo pitanjem. Osetila sam čudan bol u srcu. Ne, nisam ga zaboravila, iako je toliko vremena prošlo. Već dugo sam znala da čitavo vreme volim dvojicu.

– Da, mnogo – rekla sam.

– Pa, kako napreduje? – upitao je, produžujući razgovor. Na sekundu sam htela da se samo okrenem i zbrišem, ali onda sam se predomislila. Nedostajao mi je. Želela sam da ga vidim, da pričam sa njim.

– Odlično – rekla sam. – A kako tebi, sa tvojom?

– Stara priča, znaš već. Ne viđamo se često zbog obaveza, ali se trudimo da u slobodno vreme budemo što više zajedno.

– Pa,fino.

– Da, jeste. Imaš još vremena, da odemo negde na kafu? – upitao je.

– Ne, ne mogu, stvarno.

– Onda sutra?

Predomišljala sam se. Ako odem, to će poremetiti sve ovo sa Njegošem,a to nisam željela. Previše sam ga voljela da bih dozvolila da naš odnos išta poremeti.

Ali, voljela sam i Dejana. I morala sam da se odlučim.

– Izvini, stvarno ne mogu.

Tužni osmejak mu je zaigrao na licu. – Neću imati drugu priliku da pričam sa tobom, zar ne? – upitao je.

Pogledala sam ga i zapitala se da li stvarno razumije. – Tako nekako – odgovorila sam.

Uhvatio me je za ruku i pre nego što sam mogla da se snađem, privukao me u snažan zagrljaj. Zadržala sam dah, a srce mi je počelo ubrzano lupati. Onaj poznati bol se ponovo javio u grudima.
Podigla sam ruku da ga odgurnem. – Dejo…

– Čujem ti srce – šapnuo je.

Zaustavila sam ruku, iznenađena. Nepomično sam stajala nekoliko trenutaka, a on me nije ispuštao iz zagrljaja. Stajala sam tako, osluškujući. A onda sam pomirljivo spustila ruku.

– I ja tvoje – uzvratila sam šapatom.

– Nedostajala si mi – nastavio je. – Zašto sve ne može da bude kao prije? Zar ne možemo ostati drugovi?

Nisam znala šta da mu odgovorim. To je bilo sve ono što nisam želela da čujem. Želela sam da čujem druge reči, reči meni tako nedostižne…

Kao da je mogao da mi čuje misli, jače me je stegao u zagrljaj i prošaputao: – Volim te. Uvek sam te volio.

Suze su mi se skupile u očima. – Ali ne onako kako sam ja htela.

– Ne, ne shvataš – pobunio se. – Ne mogu ovako… Nedostaješ mi. Želim da budem u tvojoj blizini. Ne mogu da verujem da sam tek sad shvatio koliko mi značiš. Njegoš mi je drug, ne želim da mu uništim sreću. Ali ne mogu bez tebe. Ako je jedini način da budem blizu tebe drugarstvo, onda uredu. Budimo drugovi.

– Dejo… Ne igraj se tako sa mnom.

– Ne igram se. Molim te.
Ba-damp, ba-damp, ba-damp… Osluškivala sam otkucaje naših srca i razmišljala o tome kako je sve ovo pogrešno. Koliko sam sve ovo upravo željela, a koliko je sve bolno sada kada se napokon desilo.

– Voliš li me? – upitao je.

Progutala sam knedlu. – Ne onako kako ti želiš… – slagala sam. – Ne više.

– Ali njega voliš? Njegoša?

Sada nisam morala da lažem. – Mnogo.

– Više nego što si volela mene? – njegov promukli glas je zvučao tako tužno.

Zatvorila sam oči. – Jednako kao što sam volela tebe.

Odmaknuo se. U istom trenutku sam osetila čudnu hladnoću oko srca.

– Sve sam upropastio – rekao je, a njegov šeretski osmeh koji sve sakriva se ponovo vratio.

Klimnula sam glavom, brišući suze. – Jesi.

– Pa, onda, ovo je zbogom.

Ponovo sam klimnula, ovaj put bez reči.

– Hoćeš li stići na vreme? – upitao je.

Pogledala sam na sat. – Zapravo, hoću.

Na njegovom nježnom licu se nije video ni trag od onoga što je zapravo osećao, ali reči su pričale drugu priču.

– Da ipak odemo na kafu?

– Mislim da to nije dobra ideja.

Tužno se nasmešio. – A ja sam mislio da je jedna od boljih.
– Vidimo se, nekad – rekla sam, ne razmišljajući. Nasmijao se zbog neistinistosti mojih reči.

– Ćao,Kaćo.

Okrenula sam se i požurila, ne okrećući se, iako sam silno željela da znam da li i dalje gleda u mene. Ali, ovo je bio kraj. Nije moglo biti drugačije. Pored Deja, bio je tu neko ko mi je značio jednako kao i on, ali to je bio neko ko me nije povredio, neko ko bi sve dao samo da vidi osmeh na mom licu. I zato sam morala da prebolim ovo i započnem drugu priču, koja će, nadam se, biti mnogo srećnija. Ipak, znala sam da neću sve ovo lako zaboraviti. Uspomene je tako teško izbrisati…

OSTAVI KOMENTAR