Start My Love Story Vaša nova istinita priča: “Sunce u očima”

Vaša nova istinita priča: “Sunce u očima”

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

“Nema više”. Iste misli svakog jutra. Zahvalim Gospodu što “nema više”, duboko uzdahnem i preguram dan koji se ni po čemu ne razlikuje od prethodnog. Svakim danom sve sam dalja od života u kom sam mislila da sam srećna i u koji sam uložila celu sebe. Zbog toga nisam sigurna ko to sada živi ovim mojim novim životom. Trebalo bi da upoznam tu osobu. Ne usuđujem se. Strah? Slutnja? Možda.
Nema “možda” i nema “ipak”. Ako je on bio dovoljno jak da me izda na najgori mogući način, onda i ja moram pronaći snagu da mi dan bude obojen novim, meni jedinstvenim bojama, da mi sunce ne bude samo žuti kolut na nebeskom svodu, već izvor života, toplote i u sred zime.
I opet bih bila nema kad bih ga srela. I šta bih mu rekla? Nekad, dok razmišljam i sećam se, naviru mi osećanja praćena gomilom reči i rekom suza. Ipak, to je retko. Mislim na suze. Poslednji put kad sam ga srela, a tome ima skoro dva meseca, glumila sam ravnodušnost – sada to ne bi bio slučaj. Apsurdno je to što u isto vreme imam reći mnogo toga, ali ne vidim svrhu. Da olakšam dušu time? Teško. Ne postoji postupak koji mogu da preduzmem, a koji će mi omogućiti da ga se ne sećam s gađenjem, bez obzira na lepe momente. S druge strane, ako bih mu rekla sve što imam, ako bih dala vetar u leđa svemu onome što duboko držim u sebi, možda bih se time oslobodila negativnog što mi je od njega ostalo. I koliko bi trajao taj razgovor? Do kraja života ne bi stigao da mi da odgovore, a opet, nema odgovora. Zar postoji odgovor na pitanje zašto mi je uradio tako gnusnu stvar, što me je izdao, ne kao devojku, vec kao ljudsko biće? Ne, meni to nikada ne bi uspeo da objasni. Neka se bogu pravda ako mu zatreba oproštaj, jer jedino bog ima srce nad srcima. Ja nemam srce za njega.
Ipak, da mi je da ga sretnem, da ga onako pobedonosno i ponosno pogledam, a on, ne da ne bi smeo da ima obraza da me pogleda, a kamoli da mi se javi i pruži mi ruku kao što je to učinio poslednji put kad sam ga srela.
Postoji u nama taj vrlo sumnjivi nagon za patnjom, i koliko god se trudila, ne mogu ga objasniti. Kao da u tom stanju nesvesno tražimo nacin da napredujemo duhovno jer, kao što znamo, iz nevolje izlaze najbolji izumi, najbolja dela, pa najzad – najbolji ljudi. I dok ne osetiš gorčinu suza, ne smeješ se od srca. Čudno, ali neminovno. Valjda su to te stalno spominjane suprotnosti koje ne mogu jedna bez druge, koje se moraju dopunjavati. Sve mogu da razumem, ali ne i da oprostim. Razumem to da je on imao tu samoživu i zlu crtu u svom karakteru, ali ne mogu da oprostim. A treba praštati. Da, do određene granice. A on je svaku prešao. Samim tim ja nisam dovoljno veliki čovek sto ne praštam više. Neka, živeću s tim, ali ne i s njim. Tako sam izabrala. Bolje mi je živeti s tim da nisam dovoljno veliki čovek, nego s tim da sam oprostila takav zločin počinjen nada mnom. Nakon svega, uhvatiš se za sebe, za onaj sjaj kad pogledaš suznim očima u sunce. To je jedino sigurno.

Jelena

OSTAVI KOMENTAR