Start My Love Story Vaša nova istinita priča: “Savršena si!”

Vaša nova istinita priča: “Savršena si!”

SHARE

v180246p0

Žureći sam izlazila iz kafića, u kom sam do malo pre mirno sedela, dok nisam shvatila da mi je trening davno počeo.  Nisam primetila da je napolju pljusak. Potrčala sam što sam brže mogla po pljusku, pazeći ipak da se ne slomim. Uletela sam u zgradu gde se nalazila sala, držeći glavu dole, da se ne bi možda nekako ugrejala, ali sve jedno sva promrzla i mokra, zapela sam o nešto tako da bi se inače pružila po podu celom dužinom, da me neko nije brzo uhvatio i snažno povukao nagore.

Podigla sam glavu ka osobi koja me je još uvek čvrsto držala za ramena. Stomak mi se zgrčio,  srce preskočilo jedan otkucaj, usne skroz osušile, dok su u mene gledale te zelene oči, koje sam znala da više nikada neću zaboraviti. Tako smo gledali jedno u drugo dok konačno on nije progovorio: “Nikad mi neće biti jasno zašto devojke kao ti uvek idu pognute glave.” U momentu kada je to rekao proradila su mi sva čula: bila sam svesna naše blizine,  njegovog osmeha i čvrstog stiska na mojim ramenima, a tek njegovog prelepog mirisa, mog ubrzanog disanja i zaprepašćenog pogleda i pored svega bila  sam svesna koliko sam užasno kasnila na trening .Odmaknuvši se od njega, napravila sam korak u nazad, njegove ruke su skliznule sa mojih ramena, ali osmeh mu je još uvek bio na usnama.

“Devojke kao ja?” Još nikad nisam čula da me je neko svrstao u ”grupu” devojaka. Ali, stvarno nisam imala vremena da zapitkujem. Umesto toga samo sam odgovorila:  “Sva sreća da su tu momci kao ti da nas uhvate dok padamo.” Još širi osmeh mu je zaigrao na usnama.J a bih rado još ostala i razmenjivala osmehe, ali samo sam brzo prošla pored njega i odjurila niz hodnik do svlačionice.
Sledećih nedelju dana sam shvatila kako se osećaju devojke koje su uvek patile za nekim koga nisu ni poznavale, mrzela sam ih, sada sam postala jedna od njih. Iako sam se osećala glupo zbog toga, nisam mogla da prestanem da mislim o njemu. Stalno sam vrtela ceo događaj u glavi, šta se desilo i kako sam se osećala. Dešavalo mi se čak da ni ne slušam šta mi ljudi oko mene pričaju. “Haloo! Ima koga?” Najbolja drugarica Dunja je stojala ispred mene i puckala prstima ispred moje face, dok joj nisam odgovorila “Izvini, izvini, samo znaš već da sam jako umorna u poslednje vreme…..Šta si ono pričala?”
“Umorna sem što si popila bure kafe! Mislila sam da me poznaješ dovoljno da znaš da ne nasedam na te tvoje priče. Tako kad se zagledaš i ne slušaš me šta pričam , znam da misliš o nekome. Hajde pričaj ko je!” To je bila istina. Dunja je oduvek znala kad me muči nešto, naročito kada ima veze sa momcima. Bila je jedna od onih devojaka koje znaju šta hoće (i koga hoće) to je uvek dobijale, na ovaj ili onaj način. Uvek je bila najglasnija u društvu, nekima bi se možda činilo da skreće svu pažnju na sebe, ali ja sam je poznavala bolje od toga da znam da to nije istina i da je ona jednostavno takva.
Ispričala sam joj šta se desilo. Pitala me je: “Da li je stvarno toliko lep?”
Tipično….”Da jeste, samo što nemam pojma ko je, ni u koju školu ide, koliko ima godina, ni sa kime bi se mogao družiti!”
“Samo se nadaj da ćeš ga ponovo sresti negde,i da ćete stići da razmenite više od dve rečenice.” “Čitaš mi misli…”
Bila je subota uveče, sedela sam u klubu koji je bio prepun ljudi koji su igrali, muzika je treštala, a ja sam se smarala. Rođendan je slavila jedna od najboljih ”riba” u školi, svi su bili pozvani, ja ne bi ni došla da me Dunja nije naterala.
“Kakve veze ima što je njen rođendan? Biće muzike, igranja, pića i slatkih dečkića.” To je uvek govorila za izlaske u klubove. “Ubila bi te kad to kažeš.” Isplazila mi se. “Hajde ideš, biće zbavno.”
I naravno da sam otišla. U glavi sam šamarala sebe što sam je poslušala. Izašla sam napolje da udahnem svežeg vazduha, pošto sam mislila da ću se ugušiti unutra. Napolju je bilo pravo jesenje veče, kiša je padala i bilo je hladno,a li nije mi smetalo. Zatvoril sam oči i počela duboko da udišem, spremajući se da ponovo uđem unutra pošto sam obećala Dunji da je neću ”napustiti”. Kao da bi primetila da me nema. Toliko sam se zamislila da nisam čula kako se neko penje uz stepenice do ulaza. Kada sam otvorila oči, odmah sam prepoznala osobu koja je stajala ispred mene. Kako bi je mogla i zaboraviti?
Sa rukama u zadnjim džepovima i sa blagim osmehom, gledao me je tim zelenim očima, odmeravajući me od glave do pete. Iako nisam mogla da poverujem da je to bio on, pokušala sam da izgledam pribrano. Pročistila sam grlo i jedva naterala sebe da progovorim: “Ovog puta sam odlučila da neću padati, tako da nećeš morati da me pridržavaš.”
-Ako misliš da ćeš moći sama, u redu , ali ako ti zatreba pomoć, rado bih bio tu celo veče… Na to sam se nasmejala, a i on isto. Napravio je par koraka ka meni. “Što stojiš napolje, nije ti hladno? A i zvuči kao da je unutra pravo ludilo.” Slegnula sam ramenima. “Nije moja vrsta zabave.” Blago se nasmejao. “Nisam ni mislio da jeste….Rado bih te odveo negde drugde,a li bilo bi nepristojno da se ne pojavim na rođendanu. Ipak sam pozvan.” “Ha,nisam baš sigurna koliko je slavljenici stalo do pristojnosti, ali kako hoćeš.” Sa širokim osmehom, pratio me je unutra.
Čim smo ušli slavljenica ga je spopala, a ja sam samo produžila, pošto bi, naravno, bilo glupo da stojim pored. Smučilo mi se dok sam gledala kako ga je grlila, pre bi se reklo kačila o njega, ne sklanjajući pogled sa njega ni za sekund. Pošto su naravno svi gledali u njih, ubrzo sam saznala ko je: zvao se Mihajlo, išao je u srednju, trenirao plivanje i slavljenica se već duže vreme palila na njega. Bila sam potpuno obeshrabljena. Što bi se ikome poput njega sviđao neko kao ja, kada mu se upravo nabacivala jedna od najzgodnijih devojaka koje sam ikada videla? Rekla sam sebi da ga batalim, da nema nikakve teorije da se ikada išta desi, da nemam čak ni zbog čega da se nerviram, pošto nikad ništa nije moglo da bude među nama. Mogla sam samo da se nadam, ali sam pokušavala  sebe da ubedin, da to ne radim.
Sledeće veče, ležala sam izvaljena na krevetu moje drugarice Anje i jela čokoladu dok sam gledala TV. Osećala sam se grozno i ako sam sa Dunjom rano otišla za žurke. Anjini roditelji nisu bili tu ceo dan i ja sam njoj navodno pomagala sa fizikom, ali nas dve smo ceo dan provele izležavajući se. U jednom momentu, zazvonio joj je telefon. “Ko šta sad hoće? ” rekla je besno, bacajući jastuk sa sebe ustajući da se javi.Vratila se posle dve minute i viknula: “Ustaj, silazimo dole da se nađemo sa Lukom za pet minuta, on se vraća sa treninga!” Ustala sam sa kreveta bez protesta, pošto je Luka bio njen najbolji drug, a i meni dosta dobar drug, nisam ga dugo videla, tako da sam se sada obradovala što ću ga videti. Uvek sam mu se divila, kako je on mogao da je smiri za samo minut razgovora na telefonu.
Za pet minuta smo bile ispred njene zgrade, taman kad su dve osobe zalazile za ugao. Jedan je sigurno bio Luka, ali drugu osobu nisam prepoznala. “Da li ti je Luka rekao da dolazi njegov drug?” “Ne, ali ni ja njemu nisam spomenula tebe,tako da smo kvit.” Nadala sam se da će biti neko koga poznajem, ali nije i naravno, predpostvljam da svi već znate ko je to bio! Nisam mogla da poverujem, pre nedelju dana nisam znala ni da postoji, a sad mi je bio treći put u nedelji da ga srećem.Kad je Luka prišao sa Mihajlom i krenuo da nas upoznaje, Mihajlo je rekao, sa malim osmehom: “Već se poznajemo.”, “Super,onda…” Krenuli smo dalje niz ulicu, kad mi je Luka prišao i tiho rekao, tako da ga Anja ne čuje:
“Pusti mene i Anju da odemo sami napred, moram da razgovaram sa njom.” Samo sam klimnula glavom. Luka je bio zaljubljen u Anju oduvek, to su svi znali sem nje. Pošto je Anja nedavno raskinula sa dečkom, valjda je konačno shvatio da je vreme da napravi neki potez.
Luka je prišao Anji i prebacio joj ruku preko ramena ,a Mihajlo i ja smo usporili korak, tako da su se njih dvoje ubrzo našli dosta ispred nas. Konačno sam dobila priliku da bolje osmotrim Mihajla. Čak i kroz jaknu videlo se da ima jaka ramena i mišićave ruke. Ima tamno braon kosu, skoro crnu, a zelene oči su mu još više sijale u mraku, uokvirene dugačkim crnim trepavicama. Celo lice mu je u skladu: lepa vilica, ne predugačak nos, pune usne. Bio je za glavu i po viši od mene, mada uopšte nije bilo teško biti viši od mene, pošto sam visoka svega 165 cm. Kako je samo lep, misila sam….Prekinuo mi je mosli…On je prvi započeo razgovor. Ne sećam se šta je prvo rekao, pošto mi je to celo veče bilo kao u snu.  Znam samo da smo pričali o svemu što nam je padalo na pamet. Celo veče smo razgovarali, znam da smo se puno smejali, kao da se poznajemo oduvek,tako smo pričali…Stalno sam osećala prijatno uzbuđenje od njegove blizine i neodoljivu želju da provučem prste kroz njegovu kosu… Bili smo usred razgovora, kad sam shvatila da Luke i Anje nema. “Ej,gde su nestali ovo dvoje?” “Nisam ni primetio da ih nema…” Ade da  sedenemo ovde na zidić, svakako će morati da se vrate ovuda.
Seo je na zidić, a ja sam stojala ispred njega. Tako smo skoro bili iste visine. Zagledao se u mene i rukom mi sklonio kosu sa lica. Na mestima gde su njegovi prsti blago prešli preko mog lica, koža je krenula da me pecka i talasi energije su počeli da idu kroz moje telo. “Kako to da te nikada pre nisam sreo…?” rekao je sanjivo ,gledajući me nežno sjajnim očima, dok je prstima prolazio kroz moju kosu. Činilo mi se da tako stojimo već celu večnost. Polako sam krenula još bliže njemu, kada se začuo Lukin glas: “Izvinite što smo onako odlutali, ipak hvala što ste nas sačekali.” Brzo sam se odmakla od Mihajla.
Luka i Anja su se pravili da nas nisu videli kako stojimo zajedno, krenuli su da pričaju o nečmu desetom. Iskreno nisam ni obraćala pažnju,već sam samo mehanički pravila korake, razmišljajući o Mihajovim prstima u mojoj kosi.Vratili smo se do Anjine zgrade i pozdravili, nas dve smo otišle gore. Nije spominjala Luku, ni o čemu su oni pričali, tako da nisam zapitkivala.Ubrzo sam se vratila kući, pošto sam ujutru imala školu, mada bih rado ostala i prespavala kod Anje.
Bila je sreda i vraćala sam se iz škole, dok mi je muzika tutnjala u ušima. Stojala sam na semaforu, kad sam osetila nečiju ruku na mom ramenu. Okrenula sam se i ugledala Mihajla. Širok osmeh mi se odmah razvukao po licu. “Baš dobro što sam te sreo, hteo sam da te nazovem, ali sam shvatio da nemam tvoj broj.” “Ha, pa to ti baš i nije pomoglo?”, “Ne,uopšte” rekao je sa osmehom.  “Hteo sam da te pitam da li hoćeš napolje danas? ” Ići će i Luka i još neki naši sa plivanja. “Može….Ali verovatno neću moći dugo da ostanem.” “Nema veze, bolje da kratko ostaneš nego uopšte da ne dođeš.”, “Mada ne bi bilo loše da prvo razmenimo brojeve.”
Posle te večeri viđali smo se skoro svakog dana naredne dve nedelje. Upoznavali smo se sve više i više, svima je bilo jasno da nas dvoje nećemo ostati samo prijatelji. Ali nas dvoje smo bili, da kažem, opušteni.Nismo bili napadni ni onako direktni, svaki put kad sam bila sa njim, imala sam onaj divan osećaj čežnje i želje i ogromne privlačnosti. Najviše bi me izluđivalo kad bi mi onako prstima prošao kroz kosu ili kad bi me zagrlio i dugo me držao ili samo kad bi me pogledao onim zelenim očima. Ne bi me gledao onako pohlepno, nego nežno i čežnjivo ,kao da sam nešto najkrhkije na sveu što je video i kao da samo želi da me obgrli rukama i ne pušta odatle.
Išli smo zajedno ulicom, kada se nebo odjednom smračilo, i u roku od pet minuta krenula je da pljušti kiša. Počeli smo da trčimo i jedva našli ispod čega ćemo stati da ne pokisnemo. Stajali smo ispred malih ulaznih vrata neke zgrade, koja je bila onako uvučena, gurajući se pošto je jedva bilo mesta za nas dvoje. Bili smo skroz mokri, sa njegovih i mojih stvari se cedila voda, osetila sam kako mi se mokra kosa slepila za vrat. Skinula sam jaknu ,koja je bila skroz mokra, i okačila je o kvaku ulaznih vrata, koja su nažalost bila zaključana, Mihajlo je uradio isto. Pogledala sam Mihajla. Bolje da nisam. Ispod jakne nosio je crnu običnu majicu sa dugim rukavima, koja je sad bila skroz slepljena uz njegovo telo, a  svi mišići su mu se ocrtavali ispod.  “Ovo je prosto fantastično…. ”  rekla sam. Protresao je mokru kosu i nasmejao se. “Šta je tako smešno? ” rekla sam podigavši obrvu. “Ti si mi smešna pošto izgledaš skroz iznevirano, tako sva pokisla i mokra.” “Kako i ne bih bila iznervirana?!”  Voda se cedi sa mene, ne možemo da uđemo u ovu glupavu zgradu pošto nema interfona, hladno mi je i ko zna kad će ova kiša prestati! “Ooo gde ti je malo avanturističkog duha?!” “Daću ti ja avanturistički duh!”  rekla sam udarivši ga u ruku. Počeo je još jače da se smeje. “Prekini da mi se smeješ!”  rekla sam ponovo ga darivši u ruku, ali već smo se oboje smejali kao mala deca. Kada smo se konačno smirili, pitao me je: “Hladno ti je?” Klimnula sam glavom. Zagrlio me je i privukao sebi, a ja sam ruke obavila oko njegovog vrata i glavu oslonila o njegove grudi. Držao me je tako, dok me ponovo nije upitao: “Sada?” Odmahnula sam glavom i on me je još više privio sebi. Nije bilo ni milimetra razmaka među nama, svi delovi tela su nam se dodirivali, mogla sam da osetim njegovo srce kako ravnomerno kuca, dok je on verovatno mogao da oseti moje kako ludački brzo kuca. Podigla sam svoju glavu ka njegovoj, ne znam zašto, pitala ga: “Sećaš se kad smo se prvi put sreli, kad sam mogla da poginem da me ti nisi uhvatio?” Klimuo je glavom sa smeškom na ustima. “Šta si mislio kad si rekao da devojke kao ja uvek idu pognute glave?” “Upravo na ovo!” Sumnjam, da bi me bilo koja druga devojka. pre nego što je poljubim, pitala ovako nešto. “Ti si….” uzdahnuo je, “Ti si tako prelepa, pametna ,duhovita a ti toga nisi svesna. Savršena si, ali podcenjuješ sebe… ” “Na to sam mislio kad sam rekao da ideš pognute glave. Veruj mi nikad nisam upoznao nekoga kao što si ti…..Ne zanima me niko, samo ti, i niko drugi. Savršena si!”  prošaputao mi je u uvo i sledećeg trenutka poljubio. Nikad u životu nisam osetila to što sam osetila kad me je on poljubio. Ne mogu to ni da opišem….Ne znam ni koliko je vremena prošlo, razdvojili smo se tek kada je pljusak prestao.
Prošlo je 6 meseci od tada, nas dvoje smo još zajedno. Nadam se da će biti još barem 6 meseci, jer meni je uz njega kao u raju. Svakog dana mi govori da me voli, da sam prelepa, pametna, duhovita… da sam savršena! I ja se zbog njega osećam savršeno.
Sanja

OSTAVI KOMENTAR