Start My Love Story Vaša nova istinita priča: Nismo ništa, a ipak smo sve

Vaša nova istinita priča: Nismo ništa, a ipak smo sve

SHARE

my love story

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Dosta sam razmišljala da li uopšte i da podelim ovu “moju ljubavnu priču” ali shvatila sam da ću se na ovaj način najlakše otarasiti tog takozvanog tereta na mom srcu. Dakle, naša priča počinje te čuvene 2010. godine, tačnije kraj 2009. i početak 2010. On je tad bio osmi razred a ja sedmi, i kad se setim sad toga, bili smo tako smešni. Lično ga nisam znala, ali sam naumila da ga što bolje upoznam i započela sam razgovor na fb. Ponekad se pitam šta bi bilo da mu se nikad nisam javila, s obzirom da je uticao dosta na moj dosadašnji život. Tada sam bila klinka kao i on donekle klinac, ali razgovorima me je dosta učio o nekim budućim stvarima u mom životu, davao mi je korisne savete i donekle pomagao pri mom odrastanju. U tim trenucima baš i nisam razmišljala o toj možda našoj budućoj vezi, prosto videla sam ga kao dobrog druga koji me “podučava”. U međuvremenu smo se i videli i shvatili smo oboje da ima tu neke hemije, ali poricali smo to u sebi! Međutim, krenuo je u srednju školu koju zapravo ne znam ni kako je upisao s obzirom da je u našim pričama nikad nije spomenuo. Promenio se, postao je malo onako na distance sa mnom. Primetila sam to, ali nikad nisam htela da odustanem od njega, stalno sam se javljala i verovatno sam ga i smarala! A onda, onda sam shvatila da neće biti ništa od toga, odustala sam! Nisam mu se više javljala, slala poruke, jednostavno ignorisala, glumila sam taj čuveni ponos koji se toliko puta uplitao u nasoj priči! Ali onda je došla maca na vratanca i kolo sreće se malo okrenulo. On je postao taj koji se stalno javlja, šalje poruke i pokazuje želju za nas, a ja sam počela njegovu igru ignorisanja i hladnokrvnosti. Naravno, shvatio je to on, razumeo je da se okrutno ponašao. Mi i dalje nismo bili zajedno, viđali smo se, pričali apsolutno sve ali ništa! Ja sam tad već bila osmi razred i počelo je razmišljanje šta upisati, znala sam da ne želim gimnaziju, medicina je uvek bila moj izbor, samo koja škola i smer nisam znala. Onda je nekako na temu došla ta njegova škola, i mada neki tvrde da sam otišla u tu školu samo zbog njega, nisam! Ne kažem, imalo je i to malo udela na sve to, ali ne, nisam zbog njega otišla tamo. Saznao je da sam je upisala i bio je neizmerno srećan, i tu sreću nije krio. Naravno, i ja sam bila zadovoljna svojom odlukom, ipak sam srela savršeno društvo! I donekle sam mu zahvalna na tome. Počeli su ti susreti u sad već istoj školi (s obzirom da nismo išli u istu osnovnu), mada su to uglavnom samo susreti naših očiju i osmeha. Zapravo da neko ne zna našu priču ne bi ni znao da se znamo! Bio je na distance kao, kao da se nečeg stideo, što me je jako vređalo. Nikad nismo bili stranci jedan za drugog, toliko toga smo prošli a on tako! Ali glupa zaljubljena devojčica. Postala sam zavisna o njega! Nisam mogla da zamislim dan da ga ne čujem, da mi se ne javi, da ne sretnem taj divan par zelenih očiju, taj savršen osmeh! Žudela sam za njegovim dodirom. Krila sam svoja osećanja, nije znao ništa, ja se i dalje nisam javljala prva nikad! Ponos! Za svo to vreme tih par veza koje sam imala doslovno mogu reći da je on uništio. Prođe tako vreme, nestanu sva osećanja prema njemu, uđem u neku savršenu vezu, a onda se on javi i počne da priča priče koje sam oduvek želela da čujem. Naravno, glupača se opet zaljubi, ostavi tog savršenog tipa, i ponada se da će ovog puta biti nešto između nje i njega. Poslednji put je reko nešto tipa “pogodićemo naše vreme nekad”. Ma kakvo vreme, tri godine nema ništa, a onda mi nalupa rečenicu koja donekle nema smisla. Kažu drugarice: ne zaslužuje te, on ne zna šta hoće, samo se igra sa tobom, zaboravi ga! I istina je, treba da ga zaboravim, sa njim sam samo u zatvorenom krugu. Sad me više na ulici ne sme ni pogledati u oči, svaki put spusti pogled! Čini mi se da smo zamenili uloge, ja sam postala ta sa samopouzdanjem a on se zatvorio u sebe. I dalje mi ponekad pošalje neku poruku, i tera me da započnem opet sve, ali ne dam se. A za godinu dana će on i iz škole, a ja nadam se za godinu dve iz države. Dakle, kraj je definitivno. Više se i ne nadam. On je prva muška osoba zbog koje sam pustila suzu, on je moja prva prava (neuzvraćena) ljubav, on me je upoznao sa tim muškim ponosom, on je taj Nikola kog cu zauvek voleti i ponekad setiti i nasmešiti se. Nikad nismo bili zajedno, a čini se i da nećemo. Jednog dana samo želim da čujem njegovu stranu priče. Dotle ću samo žudeti za jednim mali poljupcem od njega!

Em.

OSTAVI KOMENTAR