Start My Love Story Vaša nova istinita priča – “Nikada me više ne puštaj”

Vaša nova istinita priča – “Nikada me više ne puštaj”

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

“Hej, neću ponovo da te čujem da plačes.” počela je Nina, “Anči, ne možeš večno da patiš za Acom.”
“Nina, znaš koliko ga volim. Tri godine smo bili zajedno, teško mi je što se sve tako završilo, što ništa o njemu nisam čula, nisam ga videla, već 6 meseci.” rekla sam joj kroz suze.
“Hoćeš da se raspitam kod Nenada? Ako hoćeš da znaš nešto o njemu, znaš da će Nenad da mi kaže.” tešila me je.
“Pa… ne znam. Pitaj ga, ali nemoj da mu pominješ koliko sam tužna, koliko želim da znam sve o Aci.” izgovarala sam i mislila koliko jadno zvučim.
“OK, Anči, videću koliko mogu da izvučem iz njega. Nemoj da mi se brineš, biće sve u redu, bićete vi ponovo zajedno.” reče ona. Uvek sam se nadala da ćemo ponovo biti zajedno, da je naš raskid bio jedna velika greška.
“Hej, hvala ti. Javi mi čim budeš mogla.” odgovorila sam joj, i nekako uspela da obrišem suze.
“Važi, ćao. I obriši suze što pre.” završavala je razgovor.
“Dogovoreno. Ćao.” odgovorila sam.
Aleksandar i ja bili smo u vezi tri godine. Počeli smo kada sam ja imala 14 godina, a on 16. Oduvek mi se sviđao, uvek sam ga posmatrala na hodniku, gledali smo se dugo pre nego što smo počeli da izlazimo. Nikada se nismo javljali jedno drugom, i on mi je prvi put prišao na rođendanu svog druga, Nininog brata Nenada. Pričali smo celo veče, igrali, družili se. Na kraju me je ispratio kući i razmenili smo brojeve telefona. Dopisivali smo se cele noći, pričali o raznim stvarima poput muzike, filmova, hrane, košarke, koju sam volela koliko i on. Dogovorili smo se da se vidimo u parku, rekao mi je da će dovesti svog psa, samojeda Henrija. Izlazili smo često nakon toga, kako sa društvom, tako i sami. Posle dva meseca pitao me je da mu budem devojka, na šta sam, naravno, pristala i tu smo se prvi put i poljubili. To mi je bio prvi poljubac, jer mi je on bio i prvi dečko. Sve se činilo savršenim, sve je i bilo savršeno. Voleli smo se, i to smo jedno drugom stalno govorili. Svi su nam zavideli, imali smo prelepu vezu. Za moj petnaesti rođendan kupio je narukvice koje nose parovi, i nikad ih nismo skidali. Sledećeg leta, kada sam imala 16 godina, nekako smo izborili da zajedno idemo na more, jer je on već bio punoletan. Išli smo u Budvu, I tamo bili nedelju dana. Bilo nam je neverovatno. Svaki trenutak provodili smo zajedno, i svakog dana sve više smo se zaljubljivali jedno u drugo. Za drugu godišnjicu veze, 16. avgusta, išli smo na jahanje, i to mi je bio prvi i jedini put. Vec sledeće godine počeli su nam problemi, ali nikada im nismo pridavali previše značaja. Uvek smo nekako uspevali da ih rešimo, i još uvek smo voleli jedno drugo više nego bilo šta. Ponovo smo zajedno išli na letovanje, gde smo doživeli svoj “prvi put”. Obćcao mi je da ce me čekati, sve dok ne budem bila spremna na taj korak, jer mu je bilo važno da se osećam prijatno. I tako je i bilo. Kada smo se vratili, bili smo zajedno jos 5 meseci, do 7. decembra. On je tada već upisao fakultet, farmaciju. Išlo mu je sjajno, i ja sam bila jako ponosna na njega. Ali, sedmog decembra desila se svađa preko koje ni jedno od nas nije moglo da pređe. Ja sam postajala jako ljubomorna kada ode u Beograd na fakultet, a njega je strašno ljutilo što nisam stalno sa njim kada ima vremena. Rekla sam mu da ne može tako da se igra sa mnom, da i ja imam školu, i da ne mogu da budem sa njim samo onda kada je on slobodan. Vikali smo jedno na drugo, plakala sam. Kada smo se smirili, dogovorili smo se da ne može tako, da bi najbolje bilo da raskinemo, pa, ako nam je suđeno, možda se i pomirimo jednog dana. Od tada nisam želela da čujem za njega, ali sam samo na njega mislila svakog dana. Nisam ga ni čula, ni videla 6 meseci. Nisam znala ništa o njemu više. Svaki dan bez njega teško mi je padao, jer mi je bio prva ljubav. Svi su znali koliko patim, ali niko nije mogao da mi pomogne. Posle par dana nakon našeg razgovora, Nina me je zvala.
“Hej, ja sam. Izvukla sam nešto o Aci od Nenada. Ne znam, možda ti se i svidi.” rekla je sa dozom nesigurnosti u glasu.
“Ne znam, pričaj mi sta znas.” rekla sam joj. Bila sam jako srećna što ću nešto da čujem o njemu nakon 6 meseci.
“Pa ovako… više ne živi ovde, preselio se u Beograd kada ste raskinuli. Kaže da više nije imao razloga da ostaje u Kragujevcu, jer bi ga sve podsećalo na tebe. Stalno se raspituje o tebi, nije te preboleo, kao ni ti njega. Nije imao ni jednu devojku od raskida. Rekao je da mu niko ne treba, da samo želi tebe. Jako retko izlazi, stalno uči, samo je na to fokusiran. I dobro mu ide fakultet, već je na drugoj godini. Retko dolazi ovde, ali doći će za dve nedelje. Baka mu je bolesna, želi da provede neko vreme sa njom. Kaže da se stalno nada da ćete ponovo biti zajedno, voleo bi da, ako se pomirite, kada budeš upisala fakultet sledeće godine, živite zajedno. Kao, to je oduvek planirao, ali nije znao kako bi ti reagovala na to. Bio je jako srećan kada mu je Nenad rekao da nisi imala ni jednog dečka. Voli te još uvek, i teško mu je kada priča o tebi. Ne znam, mislim da bi trebalo da iskoristite šansu, sada kada dođe za dve nedelje. Pričajte, vi ste ipak proveli tri godine zajedno. Očito jedva preživljavate jedno bez drugog. Trebaš mu koliko i on tebi. Ne znam. Kaži mi nešto, bilo šta…” gubila je već dah od silnih informacija.
“Prilično sam izgubljena, ne znam šta bih rekla. Drago mi je što nije imao ni jednu devojku, drago mi je što mu lepo idu studije. Znaš da ga još volim, da bih volela da ga sretnem i da pričamo o svemu, o nama.” već sam osećala kako mi oči suze.
“Ti i on odlučujete o tome, ne mi. Stvarno bih volela da se pomirite, ipak ste vi bili par kakav se retko sretao. E, moram da idem. Pričaćemo još sutra. Čujemo se.” rekla mi je.
“Važi, ‘ajde pali.” odgovorila sam.
Odbrojavala sam dane do dana kada će da dođe, kada ću možda da ga vidim. Brzo mi je prolazilo vreme, ali uvek sam razmišljala o tome šta bih mogla da mu kažem ako se vidimo. Dan pre njegovog dolaska javio mi se na Facebooku.
“Hej…” poslao mi je.
“Hej.” odgovorila sam mu.
“Kako si?”
“OK sam, valjda. Ti?”
“Ne znam ni ja. Može i bolje. Znaš, dolazim u Kragujevac sutra. Mislio sam, ako želiš, naravno, da se nađemo negde. Želeo bih da pričam sa tobom, nismo imali prilike da razgovaramo od raskida.” poslao mi je, a ja sam sa nevericom čitala. Srce mi je sve brze kucalo, bila sam srećna što ćemo se videti.
“Volela bih da se vidimo. Imam mnogo toga da ti kažem. Puno sam razmišljala o tebi, o nama. Ne bi bilo fer da se sve onako završi.”
“Znam. I ja sam razmišljao o tebi stalno. Jel’ si slobodna sutra, oko 18h? Ako hoćeš, možemo da se nađemo, u našem kafiću.”
“Slobodna sam, odgovara mi to.”
“Onda, vidimo se, pretpostavljam. Moram da idem, imam neke stvari još da spakujem. Vidimo se, ok?:)”
“Ok, vidimo se.:)” I time smo završili razgovor.
Odmah sam javila Nini preko poruke, na šta mi je ona odgovorila da jedva čeka da se pomirimo. Odmah sam počela da tražim šta ću da obučem sutra. Odabrala sam crne farmerke, široku, belu majicu i crne štikle. Želela sam nešto ipak malo opušteno. Ujutro sam razmišljala o njemu, kako ćemo da završimo, kako izgleda, kako će da izgleda kada se prvi put vidimo… I onda kada je konačno doslo vreme da odem, da se vidim sa njim, bila sam opuštenija nego što sam mislila da ću biti. Obukla sam se, našminkala, ukovrdžala kosu i krenula. U daljini sam videla da me čeka tamo. Prišla sam stolu za kojim je sedeo i pozdravila ga.
“Hej, ćao.” rekla sam i uputila mu osmeh.
“Hej, lepotice.” uzvratio mi je i zagrlio me. Nisam želela da me ikada više pusti. Želela sam da tako ostanemo zauvek. Nedostajao mi je. Naručio mi je Coca-Colu, koju oboje obožavamo. Razgovor je počeo jednostavnim pitanjima, kao što su “kako si” i “šta ima novo”. Zatim kako je njemu na fakultetu, a meni u školi, da li sam spremna za poslednju godinu srednje škole, kako mu je u Beogradu…
“Jel’ si imala nekog dečka za ovo vreme?” pitao me je, kao da ne zna.
“Ne… nisam želela da budem ni sa kim, da mi se ponovo slomi srce.” odgovorila sam. “A ti?”
“Ne. Nikada nisam mogao da nađem nekog ko mi odgovara, nisam ni tražio, iskreno.” odgovorio je.
“Ni meni…” skupljala sam hrabrosti da ne zaplačem.
“Nikada te nisam preboleo, znaš? Nisam trebao tako da reagujem, trebao sam da razumem. Trebala si da mi veruješ, da znaš da si mi jedina, da te volim najviše na svetu.” rekao je, bilo je i malo besa u njegovom glasu.
“Znaš, Aleksandre i ja imam osećanja. Kada si udaljen od mene, ne znam šta radiš, ne znam sa kim si. Normalno je da sam ljubomorna, i ti bi bio. A onda, kada mi tražiš da sve vreme budem sa tobom, a znaš koliko mi je škola važna, koliko želim taj uspeh i da se upišem na fakultet sa što boljim rezultatom. I sam si takav bio…” odgovarala sam, tužna i besna u isto vreme.
“Nikada me nisi zvala punim imenom, samo kada si ljuta. I znam, i žao mi je što sam se tako ponašao, što je naša veza morala da trpi, ali i tebi i meni je važna škola. I ne znam, ali povredilo me je što mi nisi verovala, što si mislila da bih te ikad prevario.” pričao je, pažljivo sam ga slušala. Uživala sam u njegovom glasu.
“I meni je žao, ali nismo tako razmišljali pre 6 meseci.” rekla sam mu, smirenija nego što sam bila.
“Znaš… volim te. I voleo bih da ponovo budemo zajedno, jer mi nedostaješ i trebaš mi. Ne mogu bez tebe, nikada mi nije bilo teže nego u poslednjih 6 meseci. Nenad je uvek slušao kako pričam o tebi, o nama, o tome koliko te volim…” rekao je, osećala sam da je iskren.
“Aco, volim i ja tebe. Mnogo. Jako teško mi je bilo, svakog dana sam plakala. Sve me je podsećalo na tebe, želela sam da ponovo mogu da šetam sa tobom, da ponovo mogu da te poljubim, da se probudim pored tebe… želela sam da ponovo idemo zajedno na more, ili bilo gde da putujemo… volim te.” rekla sam i briznula u plač. On je ustao i čučnuo pored mene, uhvatio me za ruku, i podigao mi bradu, da bih gledala u njega. Usne su nam se ponovo spojile i ljubili smo se neprekidno nekoliko minuta. Obrisao mi je suze i pitao: “Zašto se onda još uvek ovako mučimo? Ako još uvek imamo ista osećanja, ako se još uvek volimo, zašto nismo zajedno?”
“Ne znam, Aco.” odgovorila sam mu.
“Budi moja devojka ponovo. Molim te, jer mi mnogo značiš. Mnogo te volim i mnogo mi nedostajes.” rekao mi je, i videla sam suze i u njegovim očima. Samo sam klimnula glavom i rekla “Volim te.”
Ustali smo, uhvatili se za ruke, poljubili se i dalje nastavili zajedno, kao što smo oduvek želeli. Šapnula sam mu “Nikada me vise ne pustaj.”
“Neću, obecavam.” odgovorio je i zagrlio me.
I zaista nije. Prošlo je već više od godinu dana kako smo se pomirili i još uvek smo zajedno. Ja sam se preselila u Beograd, upisala filološki fakultet i zajedno živimo, onako kako je on planirao.

Andrijana, 19

OSTAVI KOMENTAR