Start My Love Story Vaša nova istinita priča: Neodlučna

Vaša nova istinita priča: Neodlučna

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Bilo je jedno obično letnje veče. Sedela sam kod kuće i visila na fejsbuku. Dopisivala sam se sa sestrom o nekim običnim stvarima, kada mi se odjednom javio njen drug i rekao mi kako jedan dečko želi da me upozna. Ništa više nije hteo da mi objašnjava i odjavio se. Pitala sam sestru o čemu se radi, pa mi je ona sve detaljno objasnila. Poslala mi je link profila tog dečka i pomislila sam kako je baš simpatičan. Dodao me je za prijatelja i javio mi se na četu. Počeli smo sa nekim običnim, neobaveznim ćaskanjem. Rekao mi je da sam prelepa. To je trajalo iz dana u dan. Čak se više i ne sećam svega. Posle nekog vremena priznao mi je kako bi jako voleo da se vidimo i da se upoznamo uživo. Dogovorila sam se da te večeri izađem sa društvom, a da on pođe sa mojom sestrom, inače njegovom drugaricom, i još nekim društvom. Kada sam stigla na dogovoreno mesto, srela sam samo svoju sestru. Njega nije bilo. Pitala sam je o čemu se radi, a ona mi je odgovorila da ga je bilo sramota i da je otišao, ali doći će za par minuta. Stajali smo tako i razgovarali o svakodnevnim stvarima, kada se on pojavio. Prišao mi je sa nekim strahom i uz blag smešak mi pružio ruku i rekao: “Ćao, ja sam Nikola.” Tada su mi misli letele kroz glavu. Sećam se toga da sam pomislila kako i nije nešto posebno lep i privlačan, ali sam ga pozdravila i rekla mu svoje ime, iako ga je znao. Odmah posle toga razdvojili smo se i on nije želeo da bude u mojoj blizini. Mislila sam kako je to čudno, ali nisam previše pažnje poklanjala tome. Jer, on ipak nije bio ono što sam ja očekivala. Povremeno, gledala sam u njegovom pravcu i primetila kako me ispitivački i sa strahom u očima sve vreme posmatra. Bilo mi je neprijatno, ali nastavila sam da se zabavljam sa svojim prijateljima. Kasnije te večeri, rastali smo se bez pozdrava. Dok sam se vraćala kući, govorila sam drugarici kako mi se uopšte ne sviđa i kako je totalna suprotnost onome što sam mislila. Ipak, kada sam došla kući odmah sam se prijavila na fejsbuk i videla da je on tu. Javio mi se, kao i uvek, i počeli smo da razgovaramo. Često smo se viđali tako u društvu, ali osećala sam taj njegov strah koje ga je obuzimao kad god bi bio u mojoj blizini.

Ipak, nasuprot tome, stalno smo imali neki virtuelni kontakt i po ceo dan se dopisivali na internetu. Bilo mi je lepo. Bez obzira na to što me nije očarao, osećala sam neku bliskost i povezanost sa njim. Mogao je da me razume i u njemu sam pronašla osobu kojoj sam bez problema mogla da ispričam sve svoje probleme i tajne. Prošlo je dosta vremena i on je napravio korak koji je bio očigledan. Pitao me je da li želim da budem u vezi sa njim. Rekla sam mu da cu razmisliti, ali i u prvom trenutku znala sam da to nije ono što želim. Ni sama ne znam zašto, ali dugo sam ga tako zavlačila. Kad god bi mi postavio takvo pitanje rekla bih da još uvek ne znam šta želim. Na kraju, prelomila sam i priznala da mi se ne sviđa dovoljno da bih bila sa njim. Ali i posle toga, opet sam znala da to nije ono što hoću. Ni dan danas ne shvatam zašto, ali uvek sam sa njim imala neki polovičan osećaj. Nikad nisam bila sigurna u svoja osećanja i svoje odluke. Posle mog priznanja prestali smo da se čujemo i vremenom smo se udaljili. Bilo mi je krivo zbog toga, pa sam nakon nekog vremena odlučila da mu se javim i da mu kažem kako želim da pokušam sa njim. To sam i uradila. Bio je presrećan, ali ja sam opet bila na pola. Dopisivali smo se još neko vreme, kao i ranije. Nikada u životu posle toga nisam imala takav osećaj. Bio je osoba koju sam smatrala svojim najboljim prijateljem. Taj izlazak koji smo dugo čekali, došao je jednog lepog oktobarskog dana. Izašla sam u grad sa svojom drugaricom i drugom, a on me je u centru čekao sa dva poznanika. Sreli smo se, bez reči, pozdravili se, i ćutali. Ja sam pričala sa svojim društvom, a on sa svojim. Seli smo ispred McDonald’s-a i počeli da razgovaramo. Znala sam da će se desiti ono što je već dugo želeo, samo ako ja to dopustim. Pošli smo da se prošetamo, a ja sam ponovo imala onaj isti osećaj. Pitala sam se da li je ispravno ovo što radim. Seli smo na jednu klupicu i dugo razgovarali. Smejala sam se kao nikada. Bilo mi je prijatno i lepo. U jednom trenutku govorila sam sebi kako je to ono pravo, a u drugom kako to nije ono što ja hoću. Ustali smo i ponovo prošetali. Seli smo na kej pored reke, ispod jednog drveta i pričali. Tada se desilo. Poljubio me je. Ja sam mu uzvratila poljubac. Stajali smo tako zagrljenji nekoliko minuta i odlučili da krenemo kako nas ne bi čekali. Moja drugarica i drug bili su tu u blizini. Pošli smo prema kući, a ja sam drugaricu čvrsto stegla za ruku i progovorila: “Ne mogu ovo da radim. Ovo je ogromna greška”. Pozdravila sam se sa njim i krenula.

Te večeri se nismo čuli. Kada sam stigla, ušla sam u svoju sobu i počela da plačem. Ni sama ne znam zašto. Ubrzo sam legla da spavam kako ne bih opterećivala sebe tim mislima. Ujutru sam otvorila oči i prva pomisao mi je bila: “Ne, prekinuću ovo. Nije fer ni prema njemu, a ni prema meni.”. Bio je loš dan. Kiša je padala i oblaci su se prostirali preko celog neba. Rešila sam da odem kod tetke kojoj sam uvek sve pričala i koja je uvek bila moj najbolji savetodavac i najbolji prijatelj. Ispričala sam joj šta se desilo i rekla da želim da raskinem. Podržala me je. Ušla sam na fejsbuk i videla da je tu. Javila sam mu se i rekla ono što mi je sve vreme bilo na pameti. Osećala sam se užasno. Ništa nije odgovorio. Sestra mi je poslala poruku da me pita šta se to dešava i zašto sam se odlučila za ovako nešto. Nisam znala šta da joj odgovorim. Legla sam na krevet i počela da plačem. Plakala sam toliko jako da sam grcala u suzama. Nisam mogla da se zaustavim najmanje dvadeset minuta. Ali najgore od svega bilo je to što mi se ponovo javljao taj glup osećaj. Osećaj neodlučnosti. Ceo taj dan bio mi je užasan. Došla sam kući, sela za sto da ručam sa porodicom, ali sve vreme mi je navirao u mislima dogadjaj od sinoć. Počela sam da plačem i odmah otrčala u svoju sobu. Malo kasnije, majka je ušla i pitala me o čemu se radi. Sve sam joj objasnila, a ona je podržala moju odluku jer je to bilo ono ispravno. Sećam se njenih reči: “Mila, to što si odlučila je sasvim tačno. Nemoj da povredjuješ i njega i sebe tom vezom koja ne treba da se nastavi.”. Iako sam se trudila da mislim da je to ono ispravno, nije mi polazilo za rukom. Ceo taj dan provela sam plačući i sedeći u svojoj sobi. Sama. Slušala sam pesme koje me podsećaju na njega i mislila kako sam mnogo glupa zato što sam to napravila. Sutradan je osvanuo novi dan. Ali moje raspoloženje je bilo isto. Od tada, moje sećanje na ostale stvari se gubi. Ništa ne znam. Sećam se samo toga da mi se posle nekog vremena javio, besan, i rekao mi mnogo toga. Znala sam da je u pravu. Moja greška je bila što sam u sve ovo ušla ne razmišljajući. Kada su se strasti malo smirile, ponovo smo počeli da se dopisujemo i da razgovaramo. Bilo je lepo. Smejala sam se, uživala, ali nikad nisam mogla potpuno da se opustim. Vremenom, ponovo, naš odnos je zahladneo i prilično smo se udaljili. To vreme iskoristila sam za razmišljanje. Puno sam preispitivala sebe i svoje postupke. I da, stalno mi se javljao onaj isti osećaj.

Na kraju, desilo se ono što nisam mogla ni da očekujem. Osećaj je nestao. Bila sam potpuno sigurna u svoja osećanja. Znala sam da je on i naša veza to što ja stvarno želim. Javila sam mu se i rekla sve što sam osećala. Dobila sam odgovor koji nisam mogla ni da zamislim. Rekao mi je da je kraj, gotovo. Gledala sam tu poruku ne verujući svojim očima. Ustala sam, otišla u svoju sobu i počela da plačem kao nikad to tada. Pustila sam pesmu “Ćutimo satima”, i plakala. Nisam mogla da se smirim. Glava mi je bila prepuna raznih misli. Razmišljala sam o tome kako sam ja kriva za sve. Kako je za sve kriv taj osećaj neodlučnosti koji me je stalno obuzimao. Pozvala sam najbolju drugaricu i ispričala joj celu priču. Bila je šokirana. Nije znala kako da me smiri. Taj dan bio mi je jedan od najgorih u životu. Posle svega toga, retko smo se čuli. On je imao razne veze koje su trajale kratko, ali mene je to bolelo. Bez obzira na ono što je rekao, znala sam da to nije ono što misli. Znala sam da me još uvek voli. Ali nisam imala snage da se borim sa tim. Prestao je svaki kontakt sa njim. Raspitivala sam se o svemu kod sestre, i on kod nje o meni, ali na tome je ostalo. Jedno vreme naš kontakt je bio potpuno zamrznut. Posle mene, desila se jedna veza za koju je on pričao da je dobra i da je ta devojka ono što njemu treba, ali nije bilo tako. Sigurna sam da je u njoj tražio mene. Kao što sam i ja u svakom narednom tražila njega. Kako je vreme prolazilo, sve više sam shvatala da ga volim. Nisam želela da to priznam sama sebi, ali jednostavno, od tog osećaja nisam mogla pobeći. Stalno mi je davao neke znake da mu se sviđam i kako je još uvek zaljubljen u mene, čak i ja njemu, ali ništa više od toga se nije desilo. Svima je pričao da mu je najviše od svih značila devojka sa kojom je bio posle nas, ali znala sam da to nije tako. Znala sam da je lagao. Znala sam da sam ja bila jedina u koju je bio istinski zaljubljen. Osećala sam to.

Sve ovo vreme od kraja oktobra meseca pa do sad, radila sam razne ludosti kako bih ga ponovo pridobila, ali to se nije desilo. On je ostao dosledan svojoj odluci. Čujemo se povremeno, ali i tada razgovaramo samo o uobičajenim stvarima. Ništa posebno. Jako me boli sve to. Ne znam da li postoje reči kojima mogu opisati svoja osećanja. Ne znam. Ponekad pomislim da više ništa nije vredno, da više ništa nema smisla bez onog osmeha koji mi stalno izlazi pred oči. Suze mi stalno naviru na oči. Ali, ne želim da se borim protiv toga. Ne želim da zaboravim sve što mi se dešavalo poslednjih meseci iako je u meni ostala praznina. Često mislim kako me niko ne razume i kako niko ne može da shvati moju bol. Ali, šta je tu je. Trudim se da ga ne zaboravim jer je on nešto najbolje što mi se desilo u životu. A i da želim, to nikada ne bih mogla. Mnogi mi kažu da sam luda što ne presečem sve ovo i što ne podjem dalje, svojim putem. Ali oni ne znaju. Ja to ne mogu. Stalno pomišljam kako bi bilo najbolje kada bih smogla snage i rekla mu ono što osećam i što me guši sve vreme. Ali se ne usuđujem. Ne želim da znam njegovu reakciju na to. On je trenutno u vezi koja traje neko vreme i priča svima kako je srećan. Ipak, jedino ja znam pravu istinu o svemu. Jedino ja znam koliki je strah koji on oseća. Ja to znam, jer ga razumem. Ni jedno od nas dvoje nema snage da se otvori i da se prepusti osećanjima. To je ono što me ubija.

Sada shvatam da nada zaista umire poslednja. Jer evo, ja se još uvek nadam. Još uvek se nadam da će me pozvati, da će mi reći da me voli. Da će se sve srediti. Nadam se. Jer to želim. Znate, sećanja su ono što me još uvek drži na površini. Jer to je ono što vam niko, nikada ne može uzeti!
” Sve bih na svetu dao da te još jednom zagrlim.. Al’ ne dam nikom ovu bolu, jer to je život moj, jer to je život moj. Ma svedok mi je samo Bog da zauvek sam tvoj, ja ZAUVEK SAM TVOJ! ”

N.

OSTAVI KOMENTAR