Start My Love Story Vaša nova istinita priča: Nastaviće se…

Vaša nova istinita priča: Nastaviće se…

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Bio je kraj prošle jeseni kada sam ga upoznala, preko drugaricine sestre i njene drugarice. Odmah sam saznala da je veoma pametan, lep, zgodan, fudbaler i atletičar, sve u jednom. U početku sam se pitala da li uopšte takva osoba postoji, neko ko je na prvi pogled savršen. Kada smo počeli da se dopisujemo i pomalo upoznajemo shvatila sam da je sve to tačno. Fin i pristojan momak, uz kombinaciju sa već pomenutim savršenstvom je biće koje do tad nisam upoznala, za koje nisam verovala da postoji. Bili smo veoma slični jedno drugom i osećala sam da će se desiti nešto važno i značajno za mene između nas. Posle desetak dana dopisivanja dogovorili smo se da izađemo.

Kraj novembra i počeci hladnih večeri bili su razlozi u mojoj glavi zbog kojih drhtim. Kako sam se sve više približavala velikim stepenicama koje su vodile ka stadionu noge su postajale sve neposlušnije i gubila sam kontrolu nad njima. Onda je došao taj trenutak kada sam ga ugledala na vrhu stepenica u toj savšenoj pozi. Muška silueta stajala je naslonjena desnim laktom na ogradu stepenica, sa levom nogom malo savijenom u kolenu. Iza nje je dopirala blaga svetlost i učinila tih nekoliko trenutaka magičnim. Kada sam krenula da se penjem uza stepenice molila sam se da ne spotaknem i padnem, jer mi je kroz kolena prolazila neka neobjašljiva struja i elektricitet. Kada sam bila na tri, četiri stepenika do vrha sišao je i pružio mi ruku uz predivan osmeh na licu. Želela sam da gledam taj osmeh još dugo. Poljubili smo se u obraz, zagrlili i krenuli u šetnju duž tribina stadiona.

Prvih nekoliko desetina sekundi nismo puno pričali. Sećam se da nam je crna mačka prešla put i da je rekao da mu one uvek donose sreću. Nadala sam se da će tako biti i te večeri. Taj dan je bio derbi Zvezde i Partizana i to nam je pomoglo da nađemo početnu temu za razgovor. Počeli smo sa fudbalom, a kasnije se dotakli i ostalih tema. Pričali o našim životima, porodicama, nekim doživljajima. Shvatila sam da mu je sport veoma važan u životu i da vredno trenira kako mi bio najbolji, što i jeste. Imala sam osećaj da sa njim mogu pričati opušteno o svemu, iako ga prvi put vidim. Dobro, ne prvi put. Viđala sam ga i pre, po stadionu i parku, ali nisam obraćala pažnju na njega. Nisam ni pomislila da ću ga nekada upoznati i ispisati nekoliko stranica lepih uspomena mog života sa njim. Vreme je brzo teklo i bližio se kraj našeg prvog susreta. To što se ponudio da me otprati do kuće, koja i nije bila baš blizu, samo je potrvdilo da je divan dečko. Kada smo došli do moje kuće, stajali smo nekih petnaest minuta ispred. Tišina prošarana ponekom našom rečenicom bila je znak da nešto treba da se desi. Nešto lepo. Pogledao je na svoj ručni sat, i dok je pravio još jedan savšeni pokret te večeri, rekao da bi trebalo da krene. Približili smo se jedno drugom, poljubili u obraz i zagrlili. Stavila sam glavu u udubljenje između njegovog vrata i ramena i osetila taj divni muški parfem. Oduvek sam volela muške parfeme, ali je ovaj bio poseban. Zagrljaj je verovatno trajao par sekundi, a meni se činilo kao da je vreme stalo. Kada smo prekinuli zagrljaj, dok su nam glave delili milimetri pitao je hoćemo li pravo. Ja sam bila izgubljina u njegovom pogledu, gledajući u dve tačke koje su za trenutak postale središta moga sveta. Te oči posečene vetrom koje sjaje baš kao i moje. Izgubljena u vremenu i prostoru, u nekoj drugoj dimenziji, opet sam čula isto pitanje. Želela sam da se to desi. Baš tada i tu. Maštala sam da taj poljubac baš tako izgleda. Onda je neki glasić u mojoj glavi probudio i rekao da je možda još rano za poljubac. “Ovo vam je tek prvi sastanak, ima vremena!”, slušala sam. Možda je glas u pravu? Šta ako ga poljubim i još više se zaljubim, ako to između nas ne bude trajalo, i ako raskinemo. Biće mi još teže da ga zaboravim, a ja nisam htela da ga zaboravim. “Ne, ne bih još”, samo je sišlo niz moje usne. U trenutku nisam verovala da sam to rekla, ali sam smatrala da je ispravno. Poljubio me je u obraz još jednom, zagrlio i poželio laku noć. Svidelo mi se kako me je dodirnuo po potiljku kada me je grlio.

Sledeći dan dok sam pričala mami za njega, saznala sam da se naše porodice poznaju dosta godina unazad. Setila sam se kada mi je nekada davno pričala o jednom finom dečaku, sinu njenog prijatelja, ali tada nisam marila za to. Pitao me je porukom da li smo mi sada zajedno, a ja sam pitala šta on misli. Rekao je neka bude da jesmo, a ja sam u sebi milsila “Biće”. Dani koji su sledili provela sam u iščekivanju vikenda, jer u toku nedelje nismo mogli da se vidimo zbog škole, njegovih treninga, mojih obaveza. Svaki dan je imao po 2 treninga, i divila sam mu se kako može sve da postigne. Došao je dugo iščekivani vikend, i ubrzo sam shvatila da nećemo moći da se vidimo zbog njegovih povreda, treniga… Bila sam razočarana, ali sam se ipak nadala da ćemo moći sve da uskladimo. Taj vikend je prošao, ali doći će drugi, uspećemo valjda nekako. Sledeće nedelje bili smo kontra smena u školi, što je još više otežavalo stvari. Pomislila sam da ipak nećemo uspeti, da ipak nema vremena.

Kada sam došla iz škole u ponedeljak u inboksu me je čekala nova poruka. Sva srećna sam je otvorila misleći da ćemo ipak nekako moći da se vidimo, ali moje raspoloženje se potpuno promenilo kada sam  pročitala poruku. Pisalo je da ne može da se viđa više sa mnom, da nije do mene, da on neće vezu… Ćutanje, gledanje u prazno i razočaranje je ispunilo sledećih nekoliko sekundi, minuta, sati, dana. Polako sam se privikavala da ga više neće biti u mom životu, ali sam osećala da nije kraj, da će se ipak nekad, nešto desiti. Od tada je prošlo oko devet meseci provedenih u pokušaju zaboravljanja njega. U uzaludnom pokušaju. Za to vreme sam ga često viđala i svaki naš pogled me je podsećao da ga nisam zaboravila. Slušala sam pesme razne pesme i u svima se pronalazila. Zamišljala šta bi bilo da smo se poljubili, da li bi to bar malo produžilo to što smo imali. U poslednjih mesec, mesec i po, izdešavalo se svašta, što ne nameravam sada da pišem, jer smatram da je priča isuviše duga. Možda nekad pošaljem drugi deo, jer kod mene pisanja nikad dosta. Uskoro počinje škola, tako da ćemo se viđati jer smo sada oboje u gimnaziji. Videćemo šta će biti sa nama. Do tad, pozdrav.

Umetnica, 15

OSTAVI KOMENTAR