Start My Love Story Vaša nova istinita priča – “Najlepši trenuci dešavaju se neočekivano”

Vaša nova istinita priča – “Najlepši trenuci dešavaju se neočekivano”

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Bio je to petak, 18. februar ove, 2012. godine. Ciča zima, nigde nikog. Moja najbolja drugarica i ja, najvece pustolovke koje se mogu zamisliti setale smo hladnim, ledom okovanim ulicama našeg malog mesta. Na vidiku nije bilo nikoga, apsolutno nikoga sa kim bi mogle popričati, podeliti koji sočan trač. Bilo je hladno, toliko hladno da smo već razmišljale o tome da uskoro krenemo kućama iako smo tek izašle napolje.

Pomislile smo na to da odemo do našeg omiljenog restorančića, ali iz nekog nepoznatog razloga nismo. Bilo nam je toliko dosadno, smarale smo se kao nikada do sad. Ukratko, nedostajao nam je sneg, grudvanje sa društvom; nedostajalo nam je društvo koje nikako nismo mogle da nađemo. Kretale smo se sporo, tako spooro, nogu pred nogu. Već smo počele da se gubimo glasno pevajući pesme iz našeg omiljenog crtanog filma “Sunđer Bob Kockalone” (iako smo imale skoro 15 godina) 😀 , a onda, nekako čudno i iz mraka, izašla su dvojica starijih momaka u društvu jednog mlađeg i mnogo lepog dečka. Jedan od njih i ujedno najstariji član te fantastične trojke bio je moj trener sa kojim sam imala veoma izgrađen odnos; takoreći, bio mi je jedan od stvarno dobrih drugova. Prišao mi je i kao svakog puta kad me sretne na ulici stao i popričao sa mnom. Ubrzo je razgovoru priključen i onaj drugi, stariji dečko “ekipe mraka”, ali onaj najlepši i po mene najegzotičniji dečko ostao je na distanci. Nije čak ni prišao da se upoznamo, samo me je veoma oštro gledao iz prikrajka. Pitala sam ovu dvojicu ko je taj, ali oni su nešto promrmljali i ostavili me bez razumljivog odgovora. Ubrzo smo se pozdravili sa njima, i drugarica i ja nastavile smo naše dotadasnje pustolovine, ali taj prelep, ali i pomalo cudan dečko nije mi izbijao iz glave. Znala sam da bih se super slagala sa njim, ne znam, nekako sam to mogla da osetim. Ali kad sam se vratila kući i posle dosta prevrtanja u krevetu konačno zaspala, ta neobična žudnja za neznancem polako je isčezavala. Možda zato što nikada nisam bila potpuno sigurna u sebe i nisam mogla da smognem snage da ga nađem i upoznam se sa njim. Sledećeg dana, po svom ustaljenom običaju, odmah po ustajanju iz kreveta otišla sam na svoj FB profil da pogledam dešavanja. U samom uglu stranice zasijao je crveni prozorčić – primila sam zahtev za prijateljstvo. Kako se još uvek nisam rasanila, nevešto sam pritisnula taster na kome je pisalo “prihvati”, iako nisam znala koga. Dve sekunde nakon prihvatanja novog prijatelja, na četu mi je sinula poruka dotičnog NN (neću ga oslovljavati imenom jer ne želim da ga izlažem javnosti 😀 ).

NN: Ej, šta radiš?
Ja: Ništa, smaram se ti?
NN: Evo mislim na tebe.

Poslo ove poruke sam se rasanila kao da me je neko ošamario hladnim dlanom. Odmah sam otišla na profil novog, NN prijatelja, i shvatila da je to, niko drugi do onaj prelep dečko kojeg sam prošle noći videla u setnji! 😀 Bila sam presrećna, jedino na čega sam mislila bilo je to koliko sam bila glupa i nisam ga pozvala da se upoznamo. Dugo smo četovali, ceo taj dan nam je prošao u međusobnom upoznavanju i šalama na račun prošle večeri. Nije krio da mu se dopadam, čak mi je povremeno to veoma lepo naglašavao. Bio je tako pažljiv, nežan, tako savršen. Srce bi mi zaigralo kad god bih dobila poruku od njega. Vremenom, naše upoznavanje je prešlo na duuge razgovore mobilnim telefonom, jer on živi zaista daleko od mene, u Beogradu. Ali ta daljina nikada nije bila prepreka da ne bismo bili u kontaktu. Bolje rečeno, stalno smo pričali! “Bože koliko je savršen”, pomislila bih svaki put kad bi smo završili sa razgovorom. U toku tog našeg upoznavanja “preko žice”, shvatila sam da imamo MNOGO toga zajedničkog. Isto smo godište, a on je samo dan stariji od mene. 😀 Slušamo istu muziku, bavimo se istim sportovima, poznajemo iste ljude, nerviraju nas potpuno iste stvari, kao i što nas usrećuju. Jednom rečju, bili smo identični, potpuno. Voleo me je, iako me je video samo jednom u životu, i ja sam njega. Stvarno sam ga volela. Posle mesec dana neprestanog razmišljanja o njemu, došao je dan kad se on ponovo pojavio u mom mestu. Pozvao me je da izađemo i zaista je insistirao na tome, videla sam da mu značim, da mu stvarno značim.

16. april 2012, 20:30
Našli smo se u našoj omiljenoj ulici. Kad sam ga videla, srce je počelo ubrzano da mi kuca, ruke su mi se neprestano tresle, imala sam neopisivu tremu. Toliko sam ga zavolela da prosto ništa nisam dozvoljavala da pođe po zlu. Pričali smo dugo, dugo. Ubrzo smo i izgubili pojam o vremenu; dok sam bila sa njim, ništa na svetu nije bilo važnije od njegovih prelepih kestenjastih očiju i dugih, izvijenih trepavica koje sam toliko volela. Prosipao je šale kao iz rukava, neprestano sam se smejala. Bila sam tako sigurna, tako spokojna. Onda sam mahinalno pogledala na sat, bilo je jako kasno. Rekla sam mu da bih trebala da krenem, a na srcu mi je stalno bilo nešto što me nije puštalo da odem; još uvek se nismo poljubili. Onog trenutka kada sam pomislila da od toga nema ništa i da ne treba da se nadam tako velikom koraku, toplina njegovih ruku obavila je moje kukove. Polako me je pribijao uz sebe, dok nismo bili kao jedno. Njegova desna ruka napustila je moj struk i dosla među kosu koju je blago mrsio, sve vreme me je gledao pravo u oči i pričao najlepše reči koje sam tada želela da čujem. Ruka je polako prešla do mog obraza, bila je tako topla. Polako je privukao svoje najlepše usne na svetu mojima, i.. Sve ostalo je postalo istorija.

Od tada, čujemo se svakog dana, neprestano mislim na njega, kao i on na mene. Ne bi ste mi verovali koliko mi je savršenih reči uputio za ova 2 meseca koliko smo zajedno. Svakim danom sve više u meni raste želja da ga grlim, ljubim, ne puštam. Ja sam mu prva koju je zaista zavoleo i verujem mu, jer me nikada, ali nikada nije slagao. Zato devojke, ne brinite o tome ako se vaša ljubav još uvek nije desila, verujte mi, ja sam bila toliko razočarana u ljubav dok nisam našla njega. Prosto, ne mislite o tome, samo se prepustite trenutku, i sve će doći u svoje vreme. Hvala svima koji su pročitali moju priču do kraja, jer mislim da stvarno nosi jednu lepu poruku, a to je da “Daljina nije ništa, i ništa ne može da uradi onima koji se stvarno i iskreno vole”. 🙂

Sara

OSTAVI KOMENTAR