Start My Love Story Vaša nova istinita priča: “Najlepši rođendan”

Vaša nova istinita priča: “Najlepši rođendan”

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Nedelja – 27.01.

23:45

15 minuta do mog rođendana…

Mama, deda i brat (sa kojima živim) otišli su u selo povodom svadbe nekih njihovih prijatelja. Ja nisam želela da idem jer  mi je sutradan bio rođendan, a i morala sam u školu. Zato su oni otišli. Moje veliko razočarenje. Ne mogu da verujem da me je moja porodica ostavila samu kod kuće dan pred rođendan. I to veče kada moja soba treba da bude prepuna ljudi koje volim, poljubaca, zagrljaja i čestitki, u njoj ću biti samo ja, tužna, buljeći u televizor. Ma savršen rođendan. Zanima me baš da li će se usred proslave setiti u 00:00 da me pozovu i čestitaju mi rođendan. Da li će im alkohol zablokirati misli? Još samo deset minuta, i na to pitanje ću dobiti odgovor.

Takođe me je mučilo da li će mi rođendan čestitati osoba koja jedina u ovom trenutku može da me usreći – Filip. On je živeo na drugom kraju grada, pa se nismo baš često viđali. Jednom mesečno. Samo, sad je prošlo pola godine da se nismo videli, i to mi jako teško pada. Ali, za utehu mi je to da se čujemo telefonom skoro svako veče. To mi jako laska, i naše razgovore ne bih menjala ni za brdo karamela. Nismo bili u vezi, ali sam ja uvek tu, u tom divnom “prijateljstvu” osećala nešto više. I on to zna. Samo se pravi lud. Ne znam zašto.

Ležala sam na krevetu u svojoj sobi dok je muzika na radiju lagano smirivala moje umorne misli. Napolju se čuo glasan vetar, i svaki put kad bih pogledala kroz prozor, videla bih razigrane pahuljice kako se vijore na hladnom vetru, a kroz njih se video ceo Beograd, posut snežnom  prašinom. Uživala sam gledajući u taj divan prizor, dok sam ležala ušuškana  u ćebence, boreći se protiv sna. Međutim, nisam više mogla. Oči  su mi se sklopile. I baš u tom momentu, odjednom se čulo zvonce na satu koje je označavalo ponoć. I odmah uz to zvono, čulo se i zvono mog mobilnog telefona. Zbunjena, nisam znala šta prvo da uradim. Skočila sam iz kreveta i izvadila baterije iz sata. Nakon što sam ućutkala sat, posegnula sam za telefonom. Očekivala sam da se setio moj brat prvi. Međutim, na telefonu je stajalo ime koje sam u tom trenutku najmanje očekivala – Filip. Odlično, sad sam se tek zbunila. Počela sam nekontrolisano da se tresem, što zbog sreće što me pozvao, što zbog šoka jer je sve u kući odjednom počelo da zvoni, baš kad sam ja bila na ivici da zaspim. Smogla sam snage, i jedva nekako pritisnula zeleno dugme na telefonu:

-Halo?

-Eeej – rekao je.

-Ej – odgovorila sam kratno i jasno. Još uvek sam bila u šoku.

– Pa srećan ti rođendan, Ivana!

– Hvalaaaaaa – uzviknula sam presrećno.

– Sve najlepše ti želim, i  da konačno nađeš nekog normalnog  dečka.

– Hvala ti puno – rekla sam drhtavim glasom. Ne, Ivana, nećeš sad da plačeš! Govorila sam sebi, uspevajući da zadržim suze. Zaista ne znam šta mi je tad bilo.

– Je l’ sam ti prvi čestitao? – upitao je znatiželjno.

– Jesiii. A ja ću sad da plačeem – rekla sam, pokušavajući smehom da pokrijem suze. I dalje nisam umela da definišem da li su radosnice bile u pitanju, ili šta drugo.

– Što ćeš da plačeš?

– Sama sam kod kuće, porodica mi otišla na neku svadbu, i na sopstveni rođendan ja sam sama – rekla sam, i dalje se boreći sa suzama.

– Nisi sama. Evo ja ću da pričam sa tobom ako treba celu noć.

– A škola sutra?

– Ma dobro. Odemo sa podočnjacima, nikakav problem.

Da,on je definitivno bio jedini koji je umeo da me nasmeje.

– Ma možeš i da dođeš kod mene sad, slobodno, ionako sam sama – rekla sam kroz smeh, i u šali, naravno.

– Važi, samo reci broj  stana?

– 27 – odgovorila sam, kada je zazvonio fiksni telefon. Rekla sam Filipu da bude na vezi  i sačeka minut. Kada sam se javila, bila je to moja mama. Čestitala mi je rođendan, pa dala mom bratu, moj brat dao mom dedi, i tako se razgovor odužio tako što mi je polovina gostiju na svadbi čestitala rođendan. Kada su se čestitke konačno privele kraju, brzo sam ugrabila mobilni telefon, i shvatila da je Filip prekinuo slušalicu.

Pitanje koje me je mučilo: nije valjda ozbiljno shvatio da treba da dođe, i neće valjda ozbiljno da dođe, ili ga je ipak smorilo da čami na slušalici dok meni cela rodbina čestita rođendan? Još veći problem je bio što ja nisam imala kredita da bih ga pozvala. Uspaničeno sam se šetala po stanu, dok su mi se poruke čestitke nizale na telefonu jedna za drugom. Odjednom, začulo se zvono na vratima. Pogledala sam kroz špijunku, i videla njega. Da,upravo njega. Filipa, nakon pola godine. ISPRED MOJIH ULAZNIH VRATA! Pokušala sam da se priberem i otvorila mu vrata sa širokim osmehom na licu. Uzvrativši mi osmeh, nežno me je zagrlio, i tiho rekao: – Srećan rođendan. Kada me je pustio iz zagrljaja (što svakako nisam htela) dao mi je buket ruža. Nisam htela da se raspitujem odakle mu ruže usred ponoći, možda ih je jednostavno ukrao iz nečijeg dvorišta. Nisam htela da kvarim trenutak, samo sam se zahvalila i pozvala ga da uđe.

Smestili smo se na moj krevet, i počeli da pričamo. Prvo o tome kako su moji roditelji otišli na to slavlje i kako su me razočarali, kasnije kako me je iznenadio njegov dolazak. Kada nam je odjednom ponestalo tema, bacila sam pogled na sat, i već je bilo 5:30. Nisam želela da se ovo veče završi. Nisam želela da ode.

– Mislim da bi trebalo da krenem, a i ti moraš u školu- rekao je promuklim i umornim glasom.

– Hvala ti što si došao i što si celu noć proveo sa mnom. Ne znam kako da ti se odužim.

– Možda jedan poljubac? – reko je lupkavši kažiprstom po svom obrazu.

Kao da je znao da na to čekam celu noć – makar bio obraz u pitanju.

Polako sam mu  se približila da ga poljubim u obraz, kada se on iznenada okrenuo, i poljubila sam ga u usta. Hm… Da li sam ja to upravo poljubila dečka za kojim balavim više od godinu dana? Izgleda da je tako, jer smo nastavili da se ljubimo, i nijedno od nas dvoje nije želelo da se izmakne.

Dejana

OSTAVI KOMENTAR