Start My Love Story Vaša nova istinita priča: “Nada”

Vaša nova istinita priča: “Nada”

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Stavljajući crnu maskaru na oči, trpela sam mamino gunđanje iz dnevne sobe: “Požuuuri Mia, nema vremenaaa!” Razlog mamine žurbe bio je odlazak na kumovo punoletstvo. Nije mi se nešto naročito išlo, znajući činjenicu da će tamo biti puno kumovih drugova koji će verovatno biti u pola noći pijani. Ko zna šta bi sve komentarisali, i šta bi mislili o meni. Sigurno bi nešto dobacivali, a pijani ne bi shvatali da moj brat sedi pored mene. Da nije njega, meni ne bi ni bilo neprijatno kad bi mi neko dobacivao. Čak bih se, šta više, zezala sa njima – jednom se živi. Ali, eto, moj brat Miloš, najdivniji ali opet i dečko koji me voli najviše na svetu, i koji se ponaša zaštitnički prema meni. To je, donekle, i razumljivo, brat mi je i brine se.

To punoletstvo održavalo se kod moje bake u selu. Niste ni svesni koliko me je mrzelo da sedim u busu sat vremena i trpim ljude koji smrde na znoj, babe koje samo traže mesto gde će da sednu, i vozača koji kao da prevozi stoku, a ne ljude. Uopšte ne pazi, naglo koči, još nije upalio klimu usred leta i četrdeset stepeni. Jedino što mi je u tih sat vremena pomoglo da prebrodim “ludu vožnju” bila je svaka moja pomisao na njega.

On se zove Stefan. Naš odnos bio je pomalo čudan. Nismo bili u vezi, ali smo se redovno čuli preko telefona i razgovarali kao pravi prijatelji. Nismo se uopšte viđali, a ja sam ga videla samo sešt puta, što je dodatno povećavalo moju čežnju za njim. Nekako, par puta mi se desilo da me on ne pozove nedelju dana, a ja jednostavno nisam navikla na to, pa mi tih sedam dana prođe kao godina. I tih nedelju dana bolje da legnem kući i ne izlazim, jer loše utičem na ljude. Naravno, svako jutro budila sam se sa nadom da ću jednog dana moći slobodno da ga zagrlim, poljubim, i da bude samo moj. Iako to nije bilo baš logično, pošto me je smatrao samo dobrom drugaricom, što mi je jednom prilikom i rekao, ja sam se i dalje nadala. Deluje previše patetično, ali ja nisam mogla da zamislim svet u kom nema njega. On je svaki moj dan ispunjavao i činio gotovo savršenim. Bojala sam se da ću ga izgubiti, a nije ni bio moj.

Kada sam konačno stigla na punoletstvo, šator je već bio pun raznih ljudi. Neki su se veselili, neki su pili, neki samo sedeli, neki jeli… A kumovi drugovi su već bili pijani, ali su sedeli mirno za stolom. Dobro, smirivalo me je to što nisu bili baš svi njegovi drugovi pijani. Čim sam sela, moje oči počele su da kruže po svim tim ljudima, a naravno najduže su se zadržale na grupi momaka koji su sedeli za stolom preko puta mene. Odmah sam zapazila jednog koji se nekako svojim čudnim izgledom kao nekog princa iz bajke, isticao od svih drugih. Imao je krupne plave oči, plavu kosu, jež frizuru i bio potpuno trezan. Dečko koji je u meni izazvao ubrzan rad srca, jer je previše podsećao na Stefana. Neverovatno je to koliko su me svi podsećali na njega. Neko po glasu, neko po očima, neko po frizuri, načinu oblačenja… Međutim, kroz nekih minut-dva, osetila sam njegov pogled na sebi, dok je uživo muzika svirala balade. Gledali smo se, i uspela sam da zadržim njegov pogled do šest sekundi. Rekord.

Počela je da svira pesma “Kad zamirišu jorgovani”. Pesma koju obožavam, i koja me uvek dirne u srce. U trenutku sam poželela da je Stefan pored mene, ali jedina osoba koja se nalazila pored mene je moja kuma Ivana, koja je mlađa godinu dana. Sedela je, i primetila kako gledam u dečka preko puta. “Sviđa ti se, aaa?” rekla mi je Ivana sa kezom na licu. “Neee bree. Samo mi je malo simpatičan”, odgovorila sam i počela zamišljeno da buljim u parove koji su plesali i naveli me na to da razmišljam o Stefanu koji je sad daleko, mnogo daleko od mene. Opet sam okrenula glavu ka njegovom stolu, ali za divno čudo, tog dečka više nije bilo. Verovatno je otišao malo na vazduh. U jednom momentu, čula sam grub, muški glas koji izgovara rečenicu: “Ćao, ja sam Nemanja, da li želiš da plešeš sa mnom?” Praistorijski, ali slatko. U trenutku sam krenula da izustim “Ne” zbog brata koji je sedeo za drugim stolom, ali mi je Ivana izvrnula stolicu (neverovatno koliko devojčica ima snage u rukama, da mi je izvrnula stolicu i malo je falilo da padnem). Jedino što mi je preostalo je da kažem “Da” i plešem, ne obraćajući pažnju na brata. Kada sam stala ispred njega, nežno me je uhvatio za ruku i odveo do podijuma, potom je jednom rukom uhvatio moju ruku, a drugom me zagrlio oko struka. Bio je nežan, skoro pa me nije ni dodirivao, kao da sam od šećera i da ću se raspasti bude li me malo jače zagrlio.

Tako smo se, uz moju omiljenu baladu, pomerali levo-desno, i ja sam u trenutku zaboravila na ceo svet. Ne umem da opišem taj osećaj, sve je oko mene stalo. Čak mi ni Stefan nije bio ni na kraj pameti. O bratu da ne pričam, nije me uopšte zanimalo njegovo mišljenje.

Kada se pesma završila, postupila sam najgluplje moguće, i samo ga pustila i okrenula se i sela za mesto. Dok sam odlazila, nisam obraćala pažnju na ljude iza sebe, na njega. Nisam htela da se okrećem. Samo sam sela, i uzela veliki gutljaj koka-kole. Naravno, čim se čarolija završila, u glavu mi je opet došao ON – Stefan.

Nakon par minuta izašla sam iz šatora da malo udahnem vazduha, pošto sam osećala da gorim. Kada sam izašla, napolju je već bila skoro cela ekipa, i Ivana sa njima. A tu je bio i Nemanja. Čim sam krenula ka njima, on je prvi primetio da dolazim, i preprečio mi put. Bili smo sami, izdvojeni. Samo mi je prišao, totalno opušteno kao da se znamo godinama, zagrlio me oko struka i upitao kako se zovem. Zbunjena, samo sam naslonila šake na njegova ramena. “Mia”, odgovorila sam, pomalo drhtavim glasom. “Imaš jako lepo ime,” šapnuo mi je na uvo, i polako je, klizeći usnama po mom obrazu, krenuo ka mojim usnama. U šoku sam ga odgurnula od sebe, ali on je i dalje bio uporan, i premestivši ruke sa mog struka, jako me je stegao za nadlakticu i privukao sebi. Nisam imala vremena, a ni prilike da se izmaknem, jer me je toliko jako stegnuo da nisam imala kuda. Samo sam okrenula glavu od njega, a on mi je poljubio obraz. Fuj! – pomislila sam u sebi, ali mi je opet bilo sve to, na neki način, simpatično. Njegovi zagljaji, potezi, i njegova upornost da me poljubi. “Pa šta ti je?” pitao je zbunjeno i pomalo razočarano.

Eh, kad bih mu rekla šta mi je. Luda sam za dečkom koji ne bi ništa imao sa mnom i nadam se svakoga dana da će se nešto između nas desiti. Jednostavno, ne mogu da se prepustim dečku kog poznajem dva sata, i onda kad dođem kući sve svoje misli posvetim Stefanu. Ne mogu to da uradim ni sebi, ni Nemanji. “Imam dečka,” bila je najpametnija rečenica koju sam mogla da izgovorim. I izgovorila sam je.

Slatko mi se nasmejao, i stavio ruke na moj vrat, nežno mi palcem obrisavši tragove njegovih usana. “Mogla si to slobodno ranije da mi kažeš, ne da ti balavim obraz ovde, kao kreten,” izgovorio je smejavši mi se. Nisam mogla da shvatim zbog čega se toliko kezi. Imao je neki misteriozan osmeh. A onda je nastavio rečenicu: “Ispoštovaću ti dečka, jer vidim da ga baš voliš, ali znaj da sebi nikad neću oprostiti što te nisam poljubio.” Laknulo mi je.

Kasnije me je ispitivao svašta o meni, ali me nije dodirivao više. U jednom momentu, zanesena u razgovoru sa njim, stigla mi je poruka na mobilni.

“Ej Mia. Ne želim da te uznemiravam ili tako nešto, ali upravo mi je Stefan rekao da ovih dana treba da se pomiri sa bivšom,” glasila je poruka naše zajedničke drugarice, koja me je totalno izbacila iz takta. Svi koji su tada bili pored mene upitali su me šta mi je, videvši moj šokirani izraz lica. Ništa mi nije. Ma ne.

Vratila sam telefon u džep, nadajući se da me možda ona laže. Šta ako ona samo hoće da me slaže ili rastuži? Opet se nadam! Opet se uzaludno nadam!

Nastavila sam da se pravim kao da je sve u redu, dok je u mojoj glavi bila ludnica. Nakon par minuta, opet mi je stigla poruka. Izvadila sam telefon opet se nadajući da je moja drugarica i da je htela samo da mi kaže kako je dobila pogrešnu informaciju. Ali, ne. Na ekranu je pisalo ime “Stefan”.

U momentu osetila sam se jako loše. Ruke su počele da mi drhte, i nesvesno sam počela da cupkam. Kada sam otvorila poruku, shvatila sam da je bilo bolje da samo razbijem telefon o beton, a poruku nikad ne pročitam: “Zamolio bih te da me više ne zoveš i ne šalješ poruke. Razočarala si me, stvarno.” Ostala sam zapanjena. Nisam znala šta sam uradila da bi mi on to napisao, bila sam zbunjena. Nakon toga nazvala sam ga jednom sa mog broja, jednom sa Ivaninog, jer sam mislila da će se javiti na nepoznat broj. Ali, verovatno je pretpostavio da sam ja, i nije hteo da se javi. Kasnije sam sklopila kockice i shvatila da je ovo možda najblaži mogući način da me otera od sebe. Da me povredi, da ne bih više mislila na njega.

Od tada prošlo je mesec dana, a ja se i dalje nisam čula sa njim. Niti sam čula bilo šta vezano za njega, i njegovu bivšu. Niti sam ga videla. Niti želim. Ne bih podnela da ga sretnem negde u gradu i da samo prođe pored mene. Svakako je bolje ovako, a njegov postupak je pomogao. Jer malo manje mislim na njega, a i nisam sigurna da li ga i dalje volim. Sa Nemanjom se takođe nisam čula. Jedino mi nije jasno zbog čega se ja i dalje nadam da će mi se Stefan javiti jednog dana, i da ću mu faliti koliko on sada fali meni.

Mia

OSTAVI KOMENTAR