Start My Love Story Vaša nova istinita priča – “Mala nisam ja za tebe”

Vaša nova istinita priča – “Mala nisam ja za tebe”

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Upoznala sam Edina jedne zime, preko druga iz razreda – Marka. Bio mi je sasvim gotivan i zabavan dečko, ne nešto naročito lep. Međutim, kako je vreme prolazilo i kako je počeo da izlazi sa mojim društvom, shvatila sam da on ima ono nešto. Nešto što mi nije davalo mira noćima. Shvatila sam da se desilo nešto što nikad nisam očekivala. Shvatila sam da sam se zaljubila. I počela sam da se interesujem za njega kao ni za koga do sada. Zaintrigiralo me je to što nije hteo da kaže svoje prezime. Iz nekog meni nepoznatog razloga, krio je svoje prezime kao zmija noge. Jednog dana pretvorila sam se u detektiva i sama, bez ičije pomoći (dobro, Marko mi je rekao kako se zove Edinov brat, i ja sam samo ukucala na fejsu i izašlo mi je prezime) saznala sam njegovo prezime. Vrlo lako. Prezime mu je jaaaako čudno, ali mi nije smetalo jer njegovo prezime govorilo je sve. Edin je musliman, Albanac. Ali, meni to nije smetalo. Čak ni najmanje. Umesto da sada osećam blagu odbojnost prema njemu, kod mene je to izazvalo kontra efekat – još više mi se sviđao i još više me privlačilo to što je gotovo nemoguće da mi budemo zajedno, jer ima dosta razlika među nama, a i on me smatra drugaricom.

Zbog nekih, kako on kaže, obaveza, prestao je da dolazi u naš kraj. Ali, redovno me je zvao telefonom i bio je neverovatno simpatičan prema meni. Govorio mi je neverovatno lepe stvari, na koje sam se ja, naravno, topila. Zvao me je sve češće, i kao da je namerno pokušavao da bude što romantičniji, slađi i simpatičniji. Ne znam samo kako mu je to polazilo za rukom. Svaka njegova reč u meni je izazvala ubrzani rad srca i ubrzanje pulsa. Pričali smo i do dva sata, a svih tih dva sata meni je srce udaralo najjače što je moglo. A ja sam se i dalje pravila luda što se tiče njegovog prezimena i njegove religije. Pravila sam se da ništa o tome ne znam, jer nisam želela da se on na bilo koji način oseća neprijatno. Jednog dana, dok sam bila napolju sa društvom, stigla mi je poruka na telefon. Uspaničeno sam otključala telefon, očekujući da vidim njegovo ime na ekranu. I da, desilo se upravo to što sam žarko želela. Otvorila sam poruku u kojoj je pisalo: “Šta radiš? :)” Sva ushićena, odgovorila sam mu:‚ “Evo u parkiću sa društvom. Smorila sam se. Ti?” Ubrzo mi je stigao odgovor: “Ma ne pitaj me ništa, nestao mi internet, iznervirao sam se mnogo. Što se bre smaraš?” Odlučila sam da se i ja malo našalim sa njim, skupila hraborst i napisala mu: “Pa bilo bi mi zabavnije da si ti tu. :)” Međutim, prošlo je par sati, on mi nije odgovorio. Kad odjednom, stigla mi je poruka od njega, ali kad sam je pročitala, shvatila sam da je bolje da mi nikada nije ni odgovorio. “Sve je to lepo, ali između nas ne bi moglo da bude ništa, jer si ti meni samo dobra ortakinja.” To me je jako povredilo. Poruku sam čitala iznova i iznova i nisam mogla da verujem šta piše. Nisam mogla da verujem da sam tako lako nasela na njegovo ”muvanje” misleći da bi nešto moglo da bude između nas. Nisam mu ništa odgovorila, nisam želela da me opet na bilo koji način povredi. Odlučila sam da odem kući i malo se odmorim od svega. Osećala sam se jako loše, želela sam da se isplačem, ali nisam mogla… Suze nisu mogle da mi krenu, što me je dodatno mučilo i lomilo iznutra. Ležala sam u krevetu nepomična, gledajući u plafon koji mi nije davao nikakve odgovore na pitanja kojih je bilo dosta u mojoj glavi. Odjednom, začulo se zvono na mom telefonu. Nisam uopšte očekivala da je on i nevoljno sam ustala i uzela telefon sa stola. Međutim… Na ekranu je pisalo ”Edin”. Srce je počelo jače da mi udara, a ruke naprasno da se tresu. Nisam znala šta da radim. Da se javim i budem hladna prema njemu, ili da se uopšte ni ne javim. Ali, ipak, opredelila sam se za ovo prvo. Duboko sam udahnula tri puta i pritisnula zeleno dugme. Smoreno i hladnokrvno rekla sam: “Halo?” a u sebi sam poželela da vrištim. “Šta radiš?”, upitao je, kao da je sve u redu i kao da se ništa nije desilo. Međutim, ja sam i dalje želela da ga ignorišem, i rekla sam: “Ništa.” Ali on je i dalje nastavio da priča. On je polako pričao i pričao, podsvesno me nagovarajući da se promenim, i budem raspoloženija. Ali, nisam se predavala. I dalje sam ostala hladna i ironična. Sve dok odjednom nije došao na temu one poruke. Rekao mi je: “Maaa bio sam nervozan, pa sam ti pisao gluposti.” Ha, zamisli. Sad odjednom, pisao mi je gluposti. Ali, ne mogu da grešim dušu – laknulo mi je i bilo mi je drago. Upitao me je: “Želiš li da pričamo o tome?” “Ne”, odbila sam odlučno, u strahu da će me, ako budemo pričali o tome, povrediti opet na bilo koji način. Promenili smo temu, a ja sam postala opuštenija.

Nakon nekoliko dana, izašla sam sa društvom i sela na tribine pored košarkaškog terena. Bila sam prilicno tužna jer mi je Edin nedostajao. Dugo se nismo čuli jer on nema kredita, a ja nemam snage prva da ga pozovem. Isto tako se nismo videli bar jedno mesec dana. Sedela sam na tribinama igrajući igrice na drugovom telefonu, razmišljajući o tome koliko bi bilo divno da se on sada, niodkuda, pojavi iza ćoška. Srce mi je zaigralo pri samoj pomisli na to. Ali u istom trenutku, izgubila sam u igrici. Iznervirala sam se, ugasila je, podigla glavu i… Ugledala Edina. Da, baš onako kako sam zamišljala. U šoku i neverici, spustila sam pogled opet u telefon, nadajući se da kada podignem glavu, njega neće biti i da mi se samo pričinilo. Ali, kad sam podigla glavu shvatila sam da mi se ne pričinjava. Bio je to stvarno on. Prolazio je pored tribina, nevidevši me, onako klošarskim hodom, onako… najlepši… Brzo sam drmnula drugarice, i uspaničeno govorila: “Edin, Edin, Ediiiiin!” Međutim, dok su se one pribrale i setile da pogledaju gde treba, on je već skrenuo iza ćoška. Shvatile smo da je ulazio na sporedni ulaz školske sale i brzo potrčale ka njemu. Bio je sa nekim drugom, ali to nije ono što me je interesovalo. Ušla sam u salu, sva uspaničena. Provirila sam kroz vrata, pogledala ka klupi i videla ga. Da,to je bio on. Nije mi se učinilo. Dok su u sali odskakivale košarkaške lopte, zatelebano sam gledala u njega. Odjednom, okrenuo je glavu, pogledao me i nasmejao se najslađe što može i rekao: “Ej,ćao!” Bila sam previše šokirana da bih mu odgovorila. Samo sam se nasmejala i izašla iz sale. Društvo i ja smo dobili neki nalet adrenalina, počeli smo da se gubimo i ludujemo. Odjednom, zazvonio mi je telefon. Bio je to, naravno, Edin. Odlučno i opušteno sam se javila. “Kako si znala da sam ovde?” rekao je kroz smeh. Odgovorila sam: “Videla sam te. Prošao si pored mene, nisi me ni video.” Međutim, izustio je rečenicu koja me je ostavila bez daha. “Upisujem se ovde na košarku, sad ćeš me viđati svaki dan.” Počela sam da zamuckujem. U momentu sam se zagrcnula, a on je počeo da se smeje. “Nazvaću te kasnije,” rekla sam i spustila mu slušalicu. Prošao je trening, a mi smo sve vreme bili na tribinama. A on je naprasno nestao. Po završetku treninga, otišla sam u salu, ali njega nije bilo.

Nakon tog njegovog tajnog nestanka, čuli smo se još par puta. Košarkaši su imali letnju pauzu i nisu imali treninge mesec dana. Kada su konačno počeli treninzi, ja sam morala da idem u selo. Baš taj dan. Bila sam jako nervozna i ljuta jer sam morala da idem baš na dan kad postoje šanse da ga vidim. Drugarice su me redovno izveštavale o svemu, ali on nije došao na trening.

On i ja se više ne čujemo, jer on nema kredita, a ja nemam snage da ga pozovem. Ja sam idalje u selu, a on ne dolazi na treninge. Bez obzira što je on mene totalno zaboravio, on je i dalje osoba na koju pomislim uveče kad legnem i ujutru kad se probudim. I dalje je on taj kog ne mogu da izbijem iz ove blentave glave, i još blentavijeg srca. Ne mogu da ga zaboravim.

Dejana

OSTAVI KOMENTAR