Start My Love Story Vaša nova istinita priča: “Čuvaj me”

Vaša nova istinita priča: “Čuvaj me”

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Sve je počelo u osnovnoj školi. Bili smo u istom odeljenju od prvog razreda. Bili smo dobri, ma najbolji drugovi. Uvek sam gledala na njega kao na brata, sve do petog razreda kada sam shvatila koliko mi se daj dečko ustvari dopada. Ja sam u njemu videla savršenstvo. On je visok, dovoljno viši od mene, uredno ošišana kosa, tamne sitne oči, glas koji smiruje. Bili smo dosta slični. Oboje smo voleli košarku, voleli smo slične filmove, slušali istu muziku. Želela sam da mi bude prvi dečko. Godinu dana kasnije, kada mi je sa ushićenjem pričao o nekoj devojci koju je upoznao na nekoj utakmici, shvatila sam da je nemoguće da nas dvoje budemo zajedno. On mene smatra najboljnom drugaricom, I u tom trenutku pomirila sam se s činjenicom da ćemo ostati drugovi. Ipak još uvek sam gajila neke simpatije prema njemu. Rešena da zaboravim na suludu ideju, da bi između nas moglo ipak nešto da se desi pristala sam da se vidim sa jednim košarkašem iz kraja koga sam upoznala na rođendanu mog brata.

Taj košarkaš bio je moj prvi dečko. Bio je sladak, bio mi je simpatican, mada mi je Mihajlo bio daleko slađi i simpatičniji.

Ta “veza” sa košarkašem trajala je jako kratko, jedva nedelju dana. Nisam mogla da ne primetim Mihajlovu ljubomoru kada sam mu rekla da mi se košarkaš ustvari mnogo sviđa. Taman kada sam raskinula sa njim i posle razgovora sa Sarom rešila da budem hrabra i kažem Mihajlu šta osećam, on mi se još na prvom času pohvalio da za vikend izlazi sa devojkom koju je upoznao na utakmici. Naravno ništa mu nisam rekla o svojim simpatijama prema njemu. Te simpatije sakrila sam duboko u sebi. Nakon izvesnog vremena upoznala jednog repera iz druge škole sa kojim sam se dugo dopisivala. I nakon mesec dana dopisivanja izašli smo. Tada me pitao da budem njegova devojka. Oduševljena ludim reperom nisam ni primetila da je Mihajlo prestao da priča o devojci sa utakmice. Nisam ni primećivala da on mom reperu svakog dana nađe neku novu manu. Jednom prilikom rekao mi je da taj dečko nije za mene. Ispostavilo se da je bio u pravu. Reper me je posle treće nedelje prevario na nekoj žurki.

Na jednom času fizičkog vaspitanja shvatila sam da sam zaljubljena u Mihajla. Naime formirali smo timove za basket. Kapiten njegovog tima, Daki, viknuo mu je : “Ej! Čuvaj je.” Prišao mi je, zagrlio me i šapnuo: “Mala, čuvam te.” Pogledala sam njegove sitne tamne oči, i u tom trenutku shvatila da su to najlepše oči koje sam ikada videla. I tada sam htela da mu kažem sve, klecala su mi kolena, drhtala sam, imala sam osećaj da čuje koliko mi jako lupa srce, toliko sam se uplašila da nisam uspela ni reč da izgovorim. Samo sam mu se osmehnula i onda samo počeli da igramo basket, kao da se ništa nije desilo, i nije se ništa desilo.

Iako nikome, sem Sari, nisam rekla koliko sam zaljubljena u Mihajla, svi iz odeljenja su znali da smo zaljubljeni jedno u drugo, ali niko o tome nije hteo da govori.

Na nekom rođendanu, dok smo pijuckali toplu čokoladu, devojka iz mog odeljenja, sa kojom se uopšte nisam slagala, pohvalila nam se da je u vezi sa Mihajlom. Kada sam čula ukočila sam se, nisam mogla da verujem da mi Mihajlo sam nije rekao za tu vezu. Verovatno mu nije bila preterano bitna čim je od te večeri nije pozvao ni jednom, a ona je našla novog dečka.

Početak osmog razreda. Svi smo bili uplašeni oko prijemnog, svi smo uglavnom pričali o tome ko će šta da upisuje. Kada sam čula gde će Mihajlo umalo nisam zaplakala. On je rešio da upiše Vojnu gimnaziju u Beogradu. Stalno sam razmišljala o tome. Nisam htela da prihvatim činjenicu da ćemo toliko biti udaljeni. Znala sam da će svakog drugog vikenda dolaziti kući ali ja sam navikla da ga viđam svaki dan. Nisam htela da razmišljam o tome. Svu pažnju posvetila sam pripremama za upis u srednju školu, jedva sam čekala malu maturu jer sam znala da ću ići sa Mihajlom.

Došla je i mala matura. Bilo je preslatko. Nikada neću zaboraviti trenutak kada je bend počeo da svira neku baladu, a ja i Mihajlo tražili smo se u onoj gomili parova koji već uveliko plešu. Nadala sam se da ću imati hrabrosti da mu bar te večeri kažem sve što osećam prema njemu još od petog razreda. Napokon smo se našli. Nasmešio se onako kao samo on ume i zamolio me za ples. Nisam imala hrabrosti da mu kažem. Samo smo ćutali i lagano plesali uz tu predivnu pesmu.

Prošla je mala matura, prošli su prijemni i upis u srednju školu, došao je letnji raspust. Nadala sam se da ću za taj raspust imati bar još jednu priliku da mu kažem sve. Imala sam dve prilike da mu priznam i nijednu nisam iskoristila. Uvek bi me oblio hladan znoj, počela bih da drhtim, i ni reč ne bih rekla. Prošlo je dosta vremena od tog letnjeg raspusta, krenuli smo u srednju školu. Privikavala sam se na novo društvo i naravno u glavi mi je bio samo Mihajlo. Nismo se čuli od letnjeg raspusta. Plakala sam skoro svakog dana jer nisam iskoristila toliko prilika da mu priznam da sam zaljubljena u njega. Jedne hladne subote sasvim slučajno smo se sreli u gradu. On je bio sa bratom, ja sa drugaricom. Bila sam presrećna što ga vidim. Popričali smo. Rekao mi je da tu zbog slave, da će biti tu do utorka. Sutradan stigla mi je poruka od njega: “Hoćeš li da izađemo večeras?”

Naravno da sam odgovorila potvrdno. I odmah počela da se spremam. Zvala sam Saru više puta tog dana da joj kažem koliko sam srećna i kako jedva čekam da izađem sa njim.

Napokon došlo je vreme da krenem. Našli smo se kod škole. Šetali smo dugo, pričali o sasvim običnim stvariima, o košarci, o daljini, o školi, bivšem društvu dok on nije načeo temu o vezama.

“A ti nemaš dečka?” pitao me.

“Nemam.” odgovorila sam.

“Hoćeš da krenemo prema tvojoj zgradi? Ne bi bilo dobro da kasniš kući.”

“Naravno, idemo.”

“Ja baš mislim da treba da nađeš nekog da te čuva, sad kad ja nisam tu”, opet on poče.

“Naći ću, polako. A ti jer imaš nekog koga čuvaš?” pitala sam.

“Imam”, odgovorio je kroz blagi osmeh, pogledavši me.

Nastala je tišina. Baš čudno, ja i on smo uvek imali o čemu da razgovaramo. Polako smo stigli do moje zgrade. Odvezli smo se liftom do mog sprata. Pozdravili smo se i ja sam krenula ka stanu. Uhvatio me za ruku tako čvrsto i privukao sebi.

“Zar nemaš ništa da mi kažeš?” pitao me.

“A, da. Srećan put. Vidimo se kroz dve-tri nedelje.” rekla sam mu i poljubila ga u obraz.

“Samo toliko?” pitao me razočarano. “Zar se nećemo videti i sutra? Rekao sam ti idem tek u utorak.”

“Naravno videćemo se sutra”, odgovorila sam kroz osmeh mada on nije hteo da mi pusti ruku.

“Baš nemš ništa još da mi kažeš?” bio je uporan.

Shvatila sam da mi je možda ovo poslednaj šansa da mu sve priznam.

“Imam, imam još mnogo toga da ti kažem. Sviđaš mi se. Sviđaš mi se od petog razreda. Molim te, ti me čuvaj.” Srce je počelo jače da lupa, pogledala sam njegove sitne tamne oči , onda njegove usne koje su se izvile u široki osmeh i onda smo se poljubili prvi put. Kolena su mi klecala, a on me zagrlio tago snažno, verujem da je osetio kako mi srce lupa. Bila sam presrećna, nisam mogla da spavam, nisam mogla da skinem osmeh s lica. Napokon bili smo zajedno. Naravno videli smo se i sutradan i u utorak prepodne.

Nismo mogli da se vidimo kroz tri nedelje kada je došao za vikend, ali smo se redovno čuli. Prošlo je mesec i po dana, došla je Nova godina. Za doček bili smo u nekom kafiću sa društvom i bilo je savršeno, da je bilo bolje ne bi valjalo. Taj celi zimski raspust bio je savršen. Viđali smo se prepodne, uveče, gledali smo naše omiljene filmove kod mene. Bilo je sve savršeno dok nisam došla na ideju da se našalim sa njim. Moja drugarica ima neki lažni profil na fejsbuku i sa tog profila počela sam da se dopisujem sa Mihajlom. Posle onih pitanja tipa “Šta radiš, odakle si?” prešla sam na ozbiljnija pitanja među kojima je bilo i : “Da li imaš devojku?” na šta je on odgovorio : “Nemam.” Osećala sam se prodano, razočarano, prazno, slomljeno…

Sa tog profila ugovorila sam sastanak sa njim, na koji je on naravno pristao. Umesto te devojke sa lažne slike pojavila se moja Sara koja mu je sve objasnila.

Tu smo prvi put raskinuli. Sutradan me odmah zvao ali ja jednostavno nisam mogla da se javim. Posle desetak dana u poruci mi je poslao stih: “Ja bi’ opet samo s tobom, s tobom mi je najlepše.(:” Kada sam pročitala poruku nisam mogla da ne zaplačem od sreće.

Tada smo popričali i dogovorili se da se nađemo sa društvom u kafiću kada dođe iz Beograda. Pomirili smo se 17. februara. I sve je bilo super ta dva meseca. Čuli smo se svaki dan, pričali o svemu. Ali kad god bi on došao iz Beograda izašao bi sa društvom a mene bi pozvao sutradan kada je već u Beogradu. Stekla sam utisak da njemu nije stalo. Napunili su mi glavu nekim glupostima o tome kako ja njemu ne značim čim on mene ne zove kad dođe iz Beograda. Vremenom prestao je da zove. I ja sam to shvatila kao raskid. Prošlo je mesec dana, nismo se ni čuli ni videli. Ja sam počela da se dopisujem sa jednim dečkom, kasnije smo se i smuvali. Taj dečko bio stvarno fin prema meni, brinuo, nije hteo da izlazi sa društvom da bi izašao samnom. I bilo mi je jako žao što nemogu da zaboravim Mihajla i jednostavno se zaljubim u ovog dečka.

Bila sam u školi kada me Mihajlo pozvao posle skoro dva i po meseca.

“Kako si mogla?” pitao me ljutito.

“Kako sam mogla šta?”

“Kako si mogla da mi ne kažeš da imaš drugog ?” besno me pitao.

“Mislila sam da smo raskinuli, nisi zvao, nisi se ni javljao kada sam ja tebe zvala.”

“To nije opravdanje!” odbrusio je.

“Znam! Nisam mogla više da budem u neizvesnosti. Ne možeš ti da nestaneš na dva meseca i onda se pojaviš i kriviš mene za sve”, branila sam se.

“Nisam mogao da zovem, imao sam dosta obaveza, izvini. Ja sam kriv.”

“Ti znaš da te volim i…” spustio je slušalicu nisam uspela da završim rečenicu i kažem mu koliko ga ustvari volim i koliko mi nedostaje.

Ja sam raskinula sa tim dečkom. Nisam mogla da budem sa njim a pritom da neprestano mislim na Mihajla.

Došlo je leto, ja i Mihajlo odlučili smo da se nađemo i raščistimo neke stvari. Pričali smo dugo o svemu. Na kraju ja sam mu se izvinila što sam napravila tu glupost, ni sama neznam zašto sam to uradila. Nisam mogla da ne primetim koliko se Mihajlo promenio. Bio je mnogo drugačiji.

Meni to nije smetalo, dok opet nije nestao na mesec dana. Nije mi se javljao, nije me zvao, nije odgovarao na poruke. Videla sam ga na terenu kako igra basket sa društvom. Nisam se usudila da mu priđem. I od tada neznam ništa o njemu. Ali često mislim na njega. I mogo mi je žao što se sve ovako završilo.

OSTAVI KOMENTAR