Start My Love Story Vaša nova istinita priča: “Zašto ljubav nije jednostavna?”

Vaša nova istinita priča: “Zašto ljubav nije jednostavna?”

SHARE

null

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Kako dočarati ljubavnu priču? Da li je ovo uopšte ljubavna priča? Na vama je da procenite, a na meni je da vam je ispričam.

Moja priča počinje 2010. godine jednog vrelog septembra, još uvek se sećam one vrućine, prvi dan škole, ne, bio je to drugi dan zbog štrajka prosvetara. Ahh, da, odlučila sam se za školu u drugom gradu, znam da to jedino znači putovanje sledeće četiri godine. Obuzeta stanjem uzbuđenosti i dosadne, užurbane atmosfere koja se odigravala na autobuskoj stanici nisam ni slutila da ću za par minuta ugledati svoju prvu ljubav, da prvu ljubav, kako to lepo zvuči.

Ušla sam u autobus, sećam se svoje crno bele majice, i nekih bledih farmerica, plave tašne sa printom gitare. Jedva sam našla mesto pored jedne pričljive, sedokose žene. Autobus samo što nije krenuo, kad petorica dečaka uđoše u autobus. Hmm, pogledah ih nezainteresovano, kad u jednom trenutku ulazi dečko, nosio je belu usku majicu i svetlije farmerke. Crna kosa, kratko podšišan, lepe crte lica, markantne obrve i crne oči. Za mene je on izgledao savršeno u jednom prolaznom trenutku. Prva pomisao mi je bila: “Ma, ovakav dečko me neće pogledati”. A tog dana stvarno i nije.
Prošlo je nedelju dana… Sećam se da sam imala pet časova, a to znači dugo čekanje na stanici. Na moje iznenađenje, nisam morala dugo da čekam sama, pridružili su mi se momci i na moje oduševljenje On. Tog dana pričala sam samo sa njegovim najboljim drugom (bar je to bio nekada), zezala se sa ostalim momcima, a on me je samo posmatrao, ništa više. Samo bih bacila pogled na njega i u trenutku se zbunila, jer sam se gubila u dubokom crnilu njegovih očiju.

Od tog dana je počeo da mi se javlja u prolazu, na moje zaprepašćenje. “Kako je to bilo moguće?”, pitala sam se stalno. A onda jednog dana mi je prišao i predstavio se, rekao mi je da se zove
Mihailo (ovo nije njegovo pravo ime, neću vam ga otkriti). Upoznali smo se i od tada mi se stalno javljao. Počeli su pogledi, ne oni koje viđate svaki dan na ulici kada vam se neko javi, to su bili oni specifični pogledi puni čežnje i topline. Kao i osmesi koji su moje dane činili tako potpunim i savršenim. Ceo svet mi je bio savršen, ništa nije moglo da mi pokvari dan.
Muvali smo se jedno izvesno vreme, ali je sve to bilo nekako užurbano i na prepad, nikako nisam imala vremena da mu priznam šta osećam. Ali to je bilo očigledno, delili smo ista osećanja.
Neću vam mnogo toga otkriti, ali imam još jedno lepo sećanje, jedno hladno zimsko veče, autobus bez grejanja, smrzavali smo se. Sedeo je dalje od mene. Autobus se približavao njegovoj stanici, gledao me je tužno. Zar je sve što smo imali u emotivnom planu propalo? Zašto smo dozvolili da se sve oduži? Zašto vreme bar na trenutak nije htelo da stane, da nam pokloni ono što smo želeli? – Da budemo sami. Te večeri kada je izašao iz autobusa, stao je ispred mog prozora, položio šaku na prozor, znajući da ću i ja učiniti isto. Jedno vreme sam prezirala
to staklo i tu zimu koja nas je odvajala. Taj nesuđeni dodir koji sam priželjkivala je nestao kao i toplina tih šaka koje nikada neće držati moje. “Zašto ljubav nije jednostavna? Zašto vreme leti?” To su bila moja najčešća pitanja.

Posle toga, retko sam ga viđala. Stalno sam se prisećala onog bola u srcu i stomaku kada on odlazi, znajući da ništa nisam mogla da učinim, nije bilo vremena ni trenutaka za nas. Jednostavno vreme je radilo protiv. Naravno, ovo sam želela već dugo da napišem, da olakšam sebi, jer posle njega, bilo je momaka, ali nikada ono osećanje zaljubljenosti, onaj pogled pun čežnje. Iskreno se nadam da on neće ovo pročitati, odnosno znam da neće. I dalje priželjkujem da ga vidim, pošto mu je sledeća godina završna. Nekada sam se nadala da ćemo biti zajedno, a sada znam da to nije
moguće.

Onima koji su ovo pročitali: “Hvala!” Onima kojima se ova priča svidela: “Znam da je malo tužno. Ali
je bar istinito”. Devojkama koje su doživele ovakve platonske ljubavi: “Znam da vas ima, nadam se da ćete i vi ispričati svoje priče, ako već niste”.

Tajanstvenom Mihailu( koji ne zna za ovu priču): “Hvala ti što si bio tu da mi učiniš život lepšim! I NIKADA te neću zaboraviti”.

♥Zauvek vaša Tomislava ♥

OSTAVI KOMENTAR