Start My Love Story “Oči su me odale”

“Oči su me odale”

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject staviteZa My Love Story”.

Nedavno sam se odselila iz kraja u kojem sam bila jedna od glavnih likuša. Mom doskorašnjem statusu doprinela je i veza sa Stefanom koji je bio i ostao faca jer neodoljivo podseća na Džastina Timberlejka. Osim fizičke sličnosti i istog horoskopskog znaka, ispostavilo se da Stefan ni na koji drugi način ne podseća na slavnog, meni omiljenog pevača i glumca.

S obzirom na mojih šesnaest i Stefanovih osamnaest godina, nisam očekivala da će me zaprositi, ali nisam baš računala ni na to da će me posle dve godine zabavljanja iskulirati.

– Mala, smaraš – rekao mi je pre otprilike četiri meseca.

Blam koji me je preplavio dok su me ortakinje sažaljivo gledale, a frajeri prećutno odobravali Stefanovu izjavu, naprosto je neprepričljiv. Trudila sam se da ostanem prisebna i da sačuvam dostojanstvo pa sam, umesto da se rasplačem pred svima, svom bivšem dečku rekla:

– Smorio si ti mene pokušajima da postigneš Timberlejk look! Nikada nećeš biti poput njega, zapamti! Zbog tvojih jadnih demo-snimaka i one nesrećne gitare koju ne umeš ni da naštimuješ, garant već razmišljaju o tome da ukinu You Tube!

Čim sam to izgovorila, okrenula sam se ortakinjama i povela priču na sasvim desetu temu. Znala sam da svakog časa očekuju da se „slomim“ i pokažem koliko mi je teško što me je Stefan nogirao, ali nisam htela da im priuštim to zadovoljstvo. Ipak sam ja bila likuša i pre njega, a ne neka sponzorušica kojoj je bilo bitno da se slika sa srpskim Timberlejkom za Fejs.

Međutim, kada sam te večeri stigla kući, uletela sam u svoju sobu, zagnjurila glavu u jastuk i zaplakala. Mami i tati nije trebalo dugo da ukapiraju šta se dešava.

Još od početka moje veze sa Stefanom govorili su mi „da bi trebalo malo da usporim jer mi je tek četrnaest godina“, „da nije Stefan jedini na svetu“, kao i da „gubim vreme s malim napaljenkom“. Mrzela sam roditelje tih dana osećajući da pokušavaju da mi unište vezu za koju sam verovala da je iskrena i prava. Te večeri, dok sam natapala jastuk suzama, mrzela sam ih još više… jer su bili u pravu.

Nije mi bilo lako da se nakon šut-karte vratim u školu jer se vest o Stefanovom „podvigu“ munjevito raširila po gradu, što „od usta do usta“, što preko Fejsa.

Priznajem da mi je u toj nezavidnoj situaciji mama mnogo pomogla. Veliku je stvar učinila već time što je izbegla da izgovori svoju čuvenu rečenicu: „Lepo sam ti govorila…“, a još veću kada me je našminkala u natural fazonu, vešto prekrivši moje podočnjake koje sam zaradila višednevnim plakanjem za Stefanom.

– Znam da ti nije lako – bodrila me je mama – ali najvažnije je da ni pred kim ne pokazuješ emocije. Ljudi su pokvareni i naslađuju se tuđom patnjom. Doteraj se i podigni tu svoju lepu glavu! Poslušaj me… Svi smo mi prošli sličnu situaciju i nema čoveka na ovom svetu koji bar jednom u životu nije bio ostavljen.

Prvih nekoliko dana od čuvenog raskida osećala sam se kao izduvani balon. Odlazila sam u školu glumatajući da sam pozitivna i srećna kao u periodu u kojem sam slobodno vreme provodila sa Stefanom, a koje mi se tih dana činilo udaljeno stotinama svetlosnih godina. Mobilni telefon nisam isključivala ni na nastavi nadajući se da će se moj bivši opametiti i da će mi poslati bar SMS izvinjenje.

Kod kuće se nisam skidala sa Fejsa iščekujući da se upali zelena lampica koja bi mi signalizirala da se Stefan prikačio na moj profil. Ispostavilo se da je duže gorela njegova lampica jer, za razliku od Stefana, ja nisam mogla da se uzdržim da ne probauljam po njegovim najnovijim fotkama i linkovima koje je u međuvremenu zakačio na svoj profil… Stvarno liči na Džastina i stvarno je sladak… Čak mi se više dopao dok sam ga gledala na tim fotkama nego dok smo bili u vezi.

Zapanjena tim saznanjem, a još više činjenicom da njegova nova devojka mnogo više od mene liči na Timberlejkovu Džesiku, zurila sam u ekran. Fotka na kojoj se oni zaljubljeno smeše opalila me je žestoko – od mozga, pravom linijom, direktno do srca. Nekontrolisano sam vrisnula, pa je mama prvi put bez kucanja upala u moju sobu.

– Šta se dešava?! – upitala me je uspaničeno.

– Evo šta! – zajecala sam okrenuvši laptop prema njoj.

Tek kada je videla šta je izazvalo moju burnu reakciju, smireno je zaključila:

– Tebi treba ukinuti internet, jer drugačije ne vredi. Bespotrebno se zamlaćuješ i podstičeš svoju tugu. Sutra ću otići u kablovsku da to rešim.

Nije vredelo ni to što sam obećala da neću više, ni to što sam rekla da mi je net potreban za školu… Ma, ništa nije vredelo. Oduvek je u našoj kući važilo pravilo: kad moja mama nešto naumi, ona to sprovede u delo.

U znak protesta, a delimično i zato da bih više ličila na Džesiku, ofarbala sam se u crno. Kapiram da u normalnoj situaciji taj poduhvat ne bi izazvao nikakvo posebno interesovanje, ali s obzirom na to da sam prirodna plavuša, nisam mogla da prođem nezapaženo.

Ipak, negativne kritike koje sam dobila kod kuće nisu mogle da se mere s onim pozitivnim kojima me je obasulo društva iz škole i ortakinje iz kraja. Prijala mi je pomena imidža mada je mama tvrdila da „s tom bojom kose očaj progovara iz mene“. Nema sumnje da je bila ljuta, ali za tatino prevrtanje očima kada me je ugledao, nisam mogla da nađem nikakvo opravdanje. Bar je on čovek poznat po tome što se oženio plavušom iako su mu slaba tačka bile crnke. To je znala i mama, a ja sam toga postala svesna pred kraj osnovne kada sam u njegovim brižljivo čuvanim kolekcijama CD-ova i DVD-ova pronašla sve Šerine kompilacije i filmove Monike Beluči. Zato kažem da nije morao da prevrće očima. Dovoljno je bilo da kaže da mi ne stoji lepo ili da delujem ozbiljnije, a ne da me vređa gestikulacijom koja mi se, inače, nikada nije dopadala.

Ako izuzmem to farbanje, rekla bih da nisam unela mnogo izmena u svoj stajling. Ipak, ta, takoreći mala, promena navela je moje roditelje da razmisle o kupovini novog stana. Pravdali su se time da je tata odradio neki dobar biznis i da zato treba da se preselimo u nov, luksuzniji stan, iako sam znala da pokušavaju da me izmeste iz postojećeg okruženja.

Uz preseljenje i promenu adrese, logično, usledila je i promena škole.

– Nema smisla živeti u jednom kraju grada, a ići u drugi u gimnaziju. Ima tih škola i ovde, a pružaju dobro, široko obrazovanje – govorila je mama dok mi je objašnjavala zašto je moja dokumenta usred školske godine iz Jedanaeste prebacila u Petu beogradsku.

A istina je bila da sam od raskida sa Stefanom trokirala što se uspeha u školi tiče, a naruku mi nije išlo ni to što me profesori nisu sažaljevali. Njima je, izgleda, promena boje moje kose upadala u oči više nego što se činilo na prvi pogled. Moja mama je, na sreću ili na žalost, to ukapirala pre mene, pa je odlučila da jednim udarcem pobije nekoliko muva.

Novi stan, nova soba, nova škola, novi drugovi i sve drugo novo trebalo je da odvrati moje misli od Stefana. I… činilo mi se najjednostavnijim da izblajham ono crnilo na glavi.

Kako mi je internet postao misaona imenica a od postpejd postala sam pripejd korisnica mobilnog telefona, može se reći da sam služila robiju. Kao da mi nije bilo dovoljno to što me je Stefan otkačio, roditelji su mi dodatno zagorčali život. Tada sam shvatila da je mama bila u pravu kada je rekla da emocije ni pred kim ne smem pokazivati. Jedino što nije napomenula, a što je, po mom mišljenju, bilo veoma značajno, jeste da tatu i sebe svrstava u tu kategoriju. Da sam to znala, prigušila bih onaj vrisak jastukom i ne bih plakala u kući… Plakala bih napolju, u parku… sama. Ovako, ispalo je da sam sebi „skočila u usta“ i doprinela potpunom izmeštanju iz svog prethodnog života.

Bilo mi je jasno da moram da se trgnem, ako ni zbog čega drugog ono zbog pristupa netu i vraćanja na postpejd. Redovno sam odlazila u školu i pratila nastavu. U početku mi je bio problem da usredsredim misli jer je u njima Stefan još uvek neprikosnoveno vladao. Mislila sam da će me njegova slika progoniti dok sam živa i da ću ostati jedina u dvadeset prvom veku koja nije uspela da završi gimnaziju. Zainatila sam se da shvatim svaki integral i matricu koje nam je profesor matematike dve nedelje, iz časa u čas, objašnjavao. Kada sam, na opšte zaprepašćenje novog odeljenja, jedina dobila peticu na pismenom, bila sam sigurna da sam svoju kaznu odslužila, ali i da sam, zahvaljujući razumevanju integrala, srpskog Džastina izbrisala iz glave, a delimično i iz srca.

Za potpuno prebacivanje bivšeg dečka u Recycle Bin mog srca, osim one petice iz matiša zaslužna je bila i molba novog školskog druga Strahinje da mu pomognem oko pomenutih integrala.

– Ok – rekla sam – dođi kod mene na gajbu i ponesi svesku. Videćeš, laća je.

– Laća je tebi kad znaš – uzvratio je.

– Opušteno – ohrabrih ga.

***

Nekoliko dana zaredom dolazio je kod mene. Mama i tata bili su oduševljeni što sam konačno prionula na knjige i što sam bila voljna da svoje znanje podelim s nekim vršnjakom. Znala sam da mi se smeši priključak na net, ali više nisam osećala potrebu da sate provodim istražujući profile i statuse onih iz čijeg sam sveta izašla. Možda blesavo zvuči, ali binomi, trinomi i jednačine s dve nepoznate postali su mi mnogo zanimljiviji, naročito zbog činjenice da ih Strahinja uopšte nije razumeo. Vrh je bilo gledati jedno neverovatno slatko biće kako se mršti nemoćno nagnuto nad matematičkim zavrzlamama.

– Opušteno – rekoh mu. – Skontaćeš, samo ti treba vremena.

Zamišljeno je gledao preda se dok su mu se dve preslatke rupice stvarale na obrazima. Bilo mi je jasno da će se svakog časa osmehnuti. Međutim, umesto osmeha, usledilo je ozbiljno pitanje:

– Tvoj ćale je lopov?

– Ne! – uzviknula sam, spremna da ga zavalim u glavu. – Zašto me to pitaš?!

– Neko je morao da pokrade sve zvezde s neba i da ih stavi u tvoje oči – rekao je ozbiljno.

– Pališ li ti to mene ili je to naftalinska fora koju uvaljuješ devojkama? – upitala sam.

– Ozbiljno ti kažem.

– Onda jeste lopov.

Posle napada smeha koji nas je oboje istovremeno obuzeo, kratko smo se gledali, a odmah zatim i poljubili.

Već mesec dana Strahinja i ja predstavljamo glavnu atrakciju u školi. Nema nas na Fejsu, nema nas na Twitteru, nema nas na forumima i kapiram da smo zato još zanimljiviji onima koji nas ne poznaju. Oni koji nas znaju kažu da smo ekstra par i, mene što se tiče, to je više nego dovoljno.

Sandra

OSTAVI KOMENTAR