Start My Love Story Nova istinita priča! Svaki rastanak donosi novi susret…

Nova istinita priča! Svaki rastanak donosi novi susret…

SHARE

My Love Story je vaša rubrika – šaljite nam svoje istinite ljubavne priče na e-mail adresu bravo@color.rs a u subject stavite “Za My Love Story”.

Neočekivani susret

Dušan… Osoba koja me je iz korena nabolje promenila,ulila mi snagu,sigurnost,poverenje… Koji me zaista voli i koga sam ja za veoma kratak period zavolela i vezala se za njega, iako mi svi iz okruženja pričaju da sam srca kamenoga…Sve važne stvari se u životu desavaju slucajno I neplanirano. Tog,jednog meni tada sasvim običnog letnjeg popodneva,dok sam sedela sa društvom u obližnjem kafiću i pila piće,slučajno se pojavio i on sa nama. Počeli smo da pričamo I da se upoznajemo malo bliže kroz razgovor, iako smo se pre toga znali. Viđali smo se prijateljski, izbegavajući obaveze i povezanosti koja se rodila od prvog njegovog osmeha i razmene pogleda. Nikada nismo započinjali išta što bi ukazivalo na vezu velikih razmera i obavezujuću nit. Ljubav na prvi pogled? Možda, ali
nisam sigurna da je to u pitanju. Viđali smo se nas dvoje i pre, ali samo viđali. Nismo do tada pričali. Sretnemo se nekad na ulici, kažemo ili ne kažemo jedno drugom ćao I to je to. U toku tog našeg relativno kratkog razgovora osetila sam znake zaljubljenosti u njega,ali sam ih ignorisala, jer su mi misli bile tada okupirane bivšim nazovi dečkom,koji me je mnogo povredio svojim postupcima i tek sada vidim da nije bio vredan svega toga! Ali to nije bio jedini razlog. Jedna od mojih najboljih drugarica bila je zaljubljena u njega i to jedan relativno dug period. Kako je vreme prolazilo,tako smo se nas dvoje zbližavali I počeli zajedno da izlazimo. To sam tumačila kao druženje jer je leto i kome tada nije do druženja i provoda.

Ah, taj rastanak…

Prolazio je septembar. Polako se bližio njegov odlazak za Beograd. Nisam znala da li da plačem ili da se radujem. Htela sam da mu barem na neki način olakšam i sve vreme sam bila nasmejana. A tako sam se plašila. Nisam znala kako ću dalje bez njega, bez njegovog razumevanja i podrške koju mi je uvek pružao. Sakrila sam svoje strahove od njega, sva ta pitanja na koja nisam imala odgovore u nadi da će mu to olakšati odlazak. Razmišljala sam da prekinem sve ovo sa njim pre nego što on ode, jer znam da mi mnogo teško padaju rastanci, naročito sa
onim osobama koje volim i koje su mi drage, a sve to je on. Uvek kad sam htela da mu kažem moju odluku, nekako nisam mogla, pa sam odlučila da nastavim pa šta mi Bog da. I sad vidim da
nisam pogrešila. Nekoliko dana pred njegov odlazak smo i on i ja bili nekako tužni i smoreni, jer smo znali šta nas čeka. Njegov odlazak u
grad koji je udaljen više od 200 km,razdvojenost,ređe viđanje. Morali smo da se suočimo sa tim. Dan pre njegovog polaska za Beograd smo proveli ceo zajedno. Vreme je prolazilo i on je morao da krene. Odvezao me je kući, ostali smo par trenutaka gledajući se, nismo progovorili ni reč. Tada su sve reči bile suvišne. Sve se videlo u očima i u pogledu. Taj trenutak mi je trajao kao večnost. Konačno sam ja progovorila. Ubeđivali smo se da ćemo da uspemo da pobedimo i daljinu, jer imamo poverenje jedno u drugo, što ja smatram da je najbitnije. Poljubila sam ga još jednom i tada mi je prošla misao kroz glavu “Koliko će vremena da prođe pre nego što ga vidim ponovo?” Krenule su mi suze, koje su mi tokom celog dana bile u očima. I sama sam se pitala kako sam izdržala čitavog dana da ih obuzdam. Tada sam prvi put iskreno I pred nekim zaplakala. Obrisao mi je suzu sa obraza i osetila sam na prstu i njegovu. To su bile iskrene suze. Ja nisam mogla da stanem jednih desetak minuta. Koliko sam plakala, počelo je da mi se vrti u glavi. Poljubila sam ga još jednom I izletela iz auta. Mislim da sam jedva otišla do moje sobe. Čim sam ušla, zagrlila sam ogromno
srce na kom piše VOLIM TE! Dobila sam ga za naših mesec dana. Cele noći nisam ni spavala. To mi je bio definitivno najteži trenutak do sada uopšte u životu. Samo mi je bilo u mislima jedno pitanje “Da li cemo uspeti da pobedimo daljinu?” Trudila sam se da zaspim, da ne bih razmišljala o tome, ali nije išlo. Nekako sam verovala da ćemo uspeti i nju da pobedimo, ali nisam bila sigurna. Ko bi mogao da bude sto posto siguran u tom trenutku. Mislim da ta osoba ne postoji. I dan danas mi je mnogo teško kad treba da krene za Beograd. Ali mislim da ne postoji
lepši osećaj nego kad ga vidim posle nedelju, ili dve, sve zavisi koliko ima obaveza na fakultetu. Svaki slobodan trenutak iskoristimo da se vidimo I da provedemo zajedno. Kad dođe iz Beograda, samo ostavi stvari kod kuće I dodje da se vidi sa mnom. Kad on nije ovde, ja živim za dan kad će doći… Mislim da više vremena provede sa mnom nego sa roditeljima I sestrom. Sve ove ulice našeg malog grada su mi puste i svi ovi ljudi kao da su mi nepotrebni, kad on nije ovde. Mislim da bih pristala sve ovo da menjam,samo da je on pored mene. Tada se najlepše osećam.

Kajanje

Jednog popodneva sam odlučila da ovako više ne ide, da je bolje da raskinem. Pozvala sam ga. Čim sam mu čula glas, osetila sam prazan i tup udarac u glavi, udarci milion bubnjeva svuda u kutku uspomena… Pred oči mi je iskrsnulo njegovo lice. To lice je bilo tako drago, tako blizu, iako je on bio daleko od mene. Možda zato sto nam je to poslednji razgovor. Počela sam da pricam sa
njim o tome. Jedva sam izdržala taj razgovor. I jedva sam čekala da pritisnem crveno dugme, da ostanem sama u svojoj sobi. Pet minuta pre ovog našeg razgovora sam mislila da mi je najteži trenutak bio naš rastanak, a videla sam da sam se mnogo gore osećala sada. Kako prihvatiti kraj kao da je to bila letnja kisa sručena za nekoliko sati, pa svanulo sunce i isparila voda, a tragova nema. Pri tom znati da ga volim možda i više nego ikad pre. Jer znam da on nije otišao u Beograd zato što je hteo, da mu je to bio neki hir, nego zato što je morao na fakultet, iz obaveze. “Znam, ja sam kriva”, to je bila moja prva rečenica posle razgovora. Ja sam osoba koja uvek prihvata krivicu kad je kriva, ne poričem je. Šta mi je sve ovo trebalo, pomislila sam. Mnogo mi znači ovo što se
stalno čujemo, a i vidimo kad nam obaveze dozvole. Čitavo to popodne i noć sam razmišljala o tome kako da ispravim ovu grešku. Kroz glavu su mi prolazili svi oni naši zajednički trenuci, koji su meni najlepši… Uvek sam bila nasmejana. Ne zato sto sam takva, nego sam se jedino tad osećala srećnom,zadovoljnom, ispunjenom. Ništa mi ne fali kad sam sa njim. Samo mi je to dovoljno i više mi ništa ne treba. Često na manje zanimljivim časovima počnem da razmišljam kako bi bilo lepo da smo zajedno sada. Da sedimo u istoj klupi ili barem da budemo u istoj školi ili u istom gradu. Ali to je za sada nemoguće.

Ipak nije kraj

Sad kad vratim film unazad, I vidim da sam se ja sa njim poljubila samo da bih na neki nacin prebolela i zaboravila bivšeg, nazovi dečka, da mi je tad bilo potrebno neko utočiste,neko samo da me zagrli, a da sam sad spremna na sve, i život da dam ako treba za njega. Ako sunce može da zaboravi da greje,ako noć može da zaboravi da se smrači,onda i ja mogu da zaboravim tebe. Moje srce nema snage da ti kaže koliko te voli,koliko te treba…Ipak ti si u tom srcu samo moj, i odatle te niko ukrasti ne može!Niko,jer ti si večno zaključan u njegovim odajama… Bio je tužan kada sam ja tugovala, i srećan kada sam se i ja radovala. Nismo ni morali da izgovoramo svoja osećanja. Razumeli smo se i bez reči. Daljina nam nije bila prepreka. Uspeli smo i nju da pobedimo i da ostanemo zajedno. Jeste da je bilo teških trenutaka, ali to je sad manje važno. Uvek treba verovati u sebe, znati šta želimo, imati cilj i sigurno će nam se ta želja kad-tad ostvariti. Najteže je zavoleti iz prijateljstva, ali kada se to desi, onda je predivno i traje večno. I kad se završi, nije kraj…

Sonja

OSTAVI KOMENTAR