Start Creative Pročitajte Isidorinu priču – “Bubi je samo moja”

Pročitajte Isidorinu priču – “Bubi je samo moja”

SHARE

Cute Dogs

Creative je rubrika koja vam dozvoljava da se slobodno izrazite – šaljite nam vaš priče, pesme, crteže, YouTube videe koje napravite…a mi ćemo to objaviti na ovoj strani! Naša adresa je bravoportal@gmail.com a u kao subject u mailu stavite “Za Creative”.

Ceo život sam želela jedno – kuče. Roditelji su to strogo odbijali, bez ikakve rasprave. Jednom, a to je bio najlepši dan mog života, mama je PREDLOŽILA da mi kupi kuče jer sam ovisna od kompjutera. Odmah sam deaktivirala sve profile na Facebooku, samo da je dobijem! Prošlo je mesec dana biranja rase kučeta, kupovanja igračaka i planiranje imena. Došao je dan kad je ona ušla u kuću. Bila je mala, pufnasta, bela. Veterinar me je pitao kako ću je nazvati. Ona mi je prišla i nazvala sam je Bubi – odgovara svemu šta ona ima, oči, razigranost, sve. Bila je zima kad smo je dobili i nisam mogla da je šetam. Bila sam i dalje vrlo često na kompjuteru i mama se veoma naljutila. Svi smo se vezali, ali stvarno, a od te njene ljutnje, nisam pipnula kompjuter. Igrale smo se, volele, pravila sam joj 200 slika na dan. Slušala me je, rasla je, trčala sam za njom, spavala sa njom. Bile smo povezane tolikim prijateljstvom. Nisam pipala svoju prošlu ljubav, kompjuter. A onda je došlo jutro. To bitno jutro.

Te reči, “Isidora, moramo pokloniti Bubi.” Sve je stalo, nijedna reč ne može opisati taj trenutak. Stisla sam zube i zadržala suze. Mama i tata su otišli na posao i ostala sam sama kući sa Bubi. Samo sam se igrala sa njom. Oni su postavljali oglase, javljali svima. I ja treba da im pomažem, ne! I naravno, neko se javio. To je bila jedna devojka, direktorka mog brata. Sve se desilo tako brzo. Svi su čistili kuću od nje. Ne shvatam – svi, mama, tata i brat su je toliko voleli, sklanjali sve njene stvari u kesu. Ona je bila luda. Uzbuđena, ne znam. Došla je ta devojka i uzela mi je psa. Ja ništa nemam protiv nje, ali razlog, razlog. Pitala sam mamu za razlog. “Imam alergiju od nje”. Pa nikada se neće vratiti! Došla sam kući a niko se nije radovao mom dolasku. Niko nije hteo napolje. Prijatelj mi je oduzet, bio je to moj prvi dan bez nje. Plakala sam uz jednu pesmu 7 sati. SEDAM SATI. To je to, nema je više. Svi su pitali gde sam, prijatelji su se brinuli, zvali me napolje. Ali ne, nikad je neću preboleti, nikad, nikad. Ta tuga se ne može opisati. I besna sam i dalje na sve. Te zelene oči, ona sama po sebi. Opraštala sam se ja pre, sa osobama, sa mačkama, sa ribama, ali nikad ovog kućnog ljubimca neću zaboraviti. Dala bih sve pare, sve što imam. Svoj bubreg, svoju kosu, svoj glas, samo da je nazad dobijem. Ali ne, i da to dam, to više nije ona. Nije više onakva. Sad je drugačije ošišana, sad je grozna. Ne želim da uvredim gazdu NJIHOVOG psa, ali to više nije ona. Ta frizura, to ponašanje, nepodnošljivo. Tih 200 slika izbledele su sa mesecima bez nje. I to je bilo to.

Isidora (11)

OSTAVI KOMENTAR