Start Creative “Poverenje”

“Poverenje”

SHARE

sad-girl-miss-you-love-and-truthful-216156

Creative je rubrika koja vam dozvoljava da se slobodno izrazite – šaljite nam vaš priče, pesme, crteže (barem 3), YouTube video zapise koje napravite…a mi ćemo to objaviti na ovoj strani! Naša adresa je bravoportal@gmail.com a u kao subject u mailu stavite “Za Creative”.

Već sa nepunih trinaest godina osetila sam šta je zapravo život. Do tada sam živela u nekoj iluziji u nekom svom svetu gde je sve bilo savršeno, gde ničeg lošijeg nije bilo od onoga što se sniva u mojoj glavi. Sve do tada nisam imala skoro nikakvih problema, ceo moj život je bio kao neka euforija, ali to se nije predugo zadržalo. Promena ponašanja mojih roditelja prema meni i njihovo ponašanje prema samim sebima bilo je čudno. Naizgled nisam obraćala toliko pažnje na sve to, mislila sam da su se nešto pokačili ali proćiće ih, jer oni se zapravo nikada do tada nisu svađali i prepirali, ali ovoga puta bilo je drugačije. Ništa od toga se nije desilo. Nakon tolikih godina provedenih u zajedništvu, nakon uspona i padova oni su nekako opstajali, ali izgeda da je njihov brod naišao na ogromnu bujicu iz koje se nisu mogli tako lako izvući, a bilo je i povređenih.

Ubrzo sam saznala šta se dešava, ali nisam htela to sebi priznati. Ni u najgoroj noćnoj mori nije mi padalo tako nešto na pamet. Znatno sam se povukla u ćošak svoje sobe i pokušala da se vratim u ono savršenstvo gde je ceo svet po mojim merama, pravilima, gde nije bilo nikoga da mi stoji nad glavom I naređuje, ali beznacajno…Nije vredelo, realnost mi nije dala mira. Vremenom sam se pomirila sa sudbinom i okrutnom okolinom, koja mi jednostavno nije davala mira. Imala sam osećaj da me ti zli pogledi prate gde god pođem, šta god da uradim, oni nisu nestajali. Nakon mukotrpnog dana provedenog u školi i na treningu, vrativši se kući a ne javljajući se nikome, već sa vrata bacam svoj ranac sa ramena i bez oklevanja padam na krevet. Iznad mene ništa interesantno, tavanica i pauk koji vredno plete svoju mrezu. Hoću da ustanem i pomerim ga odatle ali…ne mogu. Ne osećam svoje noge…tako nepomična ostajem da ležim na krevetu čitavih 20 minuta. Tešim sebe da je sve ovo nestvarno, samo jedan ružan san, noćna mora koja će se uskoro završiti…valjda će se završiti. Ali nikada više nece biti isto, poverenje je nestalo. I sve ono sto sam gradila proteklih godina srušilo se u jednom dahu. Šta je poverenje, da li je to samo reč, fraza koju koristimo ne bi li nekome olakšali ili je to možda nesto sasvim drugo i zašto se poverenje teško stiče a lako gubi? Odgovora tražim a ne dobijam ga..imam toliko pitanja koja postavljam a odgovor je uvek isti…nema ga!

NeverGonnaGuessMe

OSTAVI KOMENTAR