Start Creative Multitalentovana Andrea nam šalje svoju priču, pesmu i fotografije!

Multitalentovana Andrea nam šalje svoju priču, pesmu i fotografije!

SHARE

283647_172037429625214_1017292686_n

Creative je rubrika koja vam dozvoljava da se slobodno izrazite – šaljite nam vaš priče, pesme, crteže (barem 3), YouTube video zapise koje napravite… a mi ćemo to objaviti na ovoj strani! Naša adresa je bravoportal@gmail.com a u kao subject u mailu stavite “Za Creative”.

Zdravo. Zovem se Andrea Cvetković i imam 17 godina. Idem u srednju umetničku školu u Novom Sadu i aktivno se bavim likovnim umetnostima, pisanjem pesama, priča i kraćih monologa. Šaljem Vam par svojih dela i iskreno se nadam da će Vam se svideti i da ćete ih možda objaviti. Hvala.

Oprosti brate

Ni ”molitva”, ni “Bog nam pomogao”…
Još davno nestalo je sve,
Prijatne kiše,
I plač sreće…
Sve je nestalo, još pre…
Pre puta bez kraja
I pune puške,
Davno, još kad su donete
Odluke strašne,
Kada rečeno je
Da se vratiti otac neće,
Oprosti brate…
Oprosti što tvoj plač se čuo nije
Usled jeke strašne,
Pucnja smrtnog,
Metka u grudima našeg tate,
Oprosti brate,
Što samo jednom
Zaspao si
U naručju majke,
Naše majke,
Što suzom u oku
Hranila nas,
Jedino što je bilo njeno
Jer imala više ništa nije,
Imala je samo nas
I krila nas je
Baš kao što tebe ja krijem…
Da otiš’o ne bi,
Nestao bez traga,
Oprosti brate,
Al bila sam mlada
I nisam znala da će ovako biti…
Da ću videti deku Kako plače,
Od šarpnela nem,
I već mrtav tada kako u vodu pada…
Oprosti mi brate
Al’ posle svega imam samo tebe
I tebe neću da dam
Jer sve što volim
Odneo je rat…
I mamu, i tatu,
I staroga deku
Što je dana zadnjeg sahranio baku
Oprosti brate
Ali dalje ne smem…
Ostala sam sama,
Imam samo tebe
A tebe neću dati…
Obećala sam to na sahrani tati…
Oprosti mi brate…

Nema smisla davati naslov jer ga niko neće čuti

Posle toliko izrečenih reči sada sam ostala bez teksta, bez komentara, kritike ili komplimenta… Iz mog grla izlaze reči koje više ništa ne znače jer ih niko ne sluša. Onda dođe trenutak poput ovog kad želim reči više nego što želite čuti, pa svoje misli brojim kucanjem prstiju po tastaturi, pratim ritam svojim srcem i povremeno između redova ubacim koji duboki uzdah ispraćen onim redom tačaka… I nastavljam dalje, pišem i pišem čudeći se brzini svojih prstiju koji tako grubo prelaze preko ispisanih slova na plastici, dajući sve od sebe da sustignu misli koje neprestalno beže, kao da ne žele da ih neko čuje. Nekad ih i uhvatim, ali to izgubi svoje značenje jer na kraju, kada je svaki deo mene pretvoren u par stranica na monitoru, moja ruka se uputi ka plastičnom kvadratiću sa ispisanim DELETE. Pitam se, kako bi bilo kada bi u svačijem životu postojalo jedno dugme koje ti može izbrisati sve misli, sva sećanja, sujetu i krivicu? Da li bi onda bilo lakše krenuti dalje, bežeći od prošlosti ne znajuci zašto?
Trenutno ni sama ne znam zašto sve ovo pišem kada znam da mnogima neće imati smisla… valjda je to ona neizrečena želja za tuđim saznanjem o tvojim osećanjima, željima il’ snovima…
Oprostite mi, ali ostaću nedorečena jer znam da neću imati snage da pritisnem ono izlizano delete nakon otvaranja vrata u svoj svet… Oprostite mi…

A sad fotografije, svet iza objektiva

164910_172944062867884_208297756_n

310056_174287889400168_1001457585_n

936198_172013516294272_1950914601_n

OSTAVI KOMENTAR